Teme u ovom broju:

Fakultet
Iskusiti Evropu
Bazel 2 i njegova primena na primeru Hrvatske
Korak ka budućnosti
Putujte i učite
Edukativno-sportska manifestacija Menadžerijada 2009
bizIT international conference 2009
Tamo gde ekonomska misao vlada
Fakultetske vesti

Ekonomija
Izmučeni gigant istočne Srbije
Revizorov nos u državnom šinjelu
Evropske Alternative

Društvo
I na otpadu se može zaraditi
Vikipedija, slobodna enciklopedija
Crveni karanfil ili nešto više!?
Da li privatnost ima cenu?
Kratki vodič kroz govor tela
Da li je gej ok?

Mozaik
Prva žena akademik
Opet će nas ispaliti?
Jedan grad za ceo svet
Čekić u vremeplovu
Sve što ste hteli da znate, a niste smeli da – pijete!
Konvencionalna fizika
Šarena strana

Intervju sa Sašom Markovićem, koordinatorom programa stipendija ’’Zoran Đinđić’’ pri Fondu ’’Dr Zoran Đinđić’’

Fond ‘’Dr Zoran Đinđić’’ od svog osnivanja 2003. godine svojim radom daje svoj vredan doprinos našem društvu. Nama studentima Fond je poznat po projektima i programima stipendiranja poput programa stipendija nemačke privrede‘’Zoran Đinđić’’ i programa Iskusiti Evropu – mladi srpski profesionalci u Austriji. Rado ćemo iskoristiti priliku da o ovim programima više saznamo u razgovoru sa Sašom Markovićem, koordinatorom programa pri Fondu.



Monopollist: Da li biste nam rekli šta je cilj ovih programa i kome su namenjeni?

Saša Marković: Krajnji cilj ovakvih i sličnih programa je da Srbiju i njene građane približi Evropskoj uniji – to je ujedno i cilj za koji se svom snagom zalagao i Zoran Đinđić. Nemački i austrijski programi radnih praksi učesnicima omogućavaju sticanje prvog radnog iskustva i stručno usavršavanje u najpoznatijim kompanijama i institucijama tih zemalja. Nakon povratka stipendisti stečenim znanjem doprinose privrednoj obnovi svoje zemlje i jačanju ekonomske saradnje u jugoistočnoj Evropi.
Stipendije su namenjene studentima završnih godina i diplomiranim stručnjacima. Nemački program je namenjen pretežno kandidatima iz oblasti inženjerstva i ekonomskih nauka, dok je austrijski program otvoren i za studente društvenih nauka.

ML: Programe organizujete u saradnji sa ozbiljnim partnerima u Austriji i Nemačkoj. Da li biste nam nešto rekli o njima?

SM: “Program stipendija nemačke privrede Zoran Đinđić” je nastao 2003. godine na inicijativu Odbora nemačke privrede za istočnu Evropu i nemačke vlade. Važni partneri su naravno i renomirana nemačka preduzeća, kao što su Siemens, Daimler, Bosch, Deutsche Bank i mnoga druga. Prva generacija stipendista je na prakse otišla sredinom 2004. godine, a 2007. godine je program proširen i na sve ostale zemlje Zapadnog Balkana.

Uz podršku austrijske Vlade i tadašnje ministarke inostranih poslova Ursule Plasnik, Fond je 2007. godine započeo i projekat „Iskusiti Evropu – mladi srpski profesionalci u Austriji - program radnih praksi Zoran Đinđić“. Projekat većim delom finansira Austrijska agencija za razvoj, a sprovode ga Fond i beogradska kancelarija WUS Austrija.

ML: Šta očekuje učesnike programa?

SM: Učesnici u Austriji provode tri, a u Nemačkoj od tri do šest meseci u preduzećima i institucijama ovih zemalja i stiču prvo pravo radno iskustvo u struci. Zavisno od preduzeća i oblasti svaka praksa izgleda drugačije, ali svima je zajedničko da stipedisti od prvog dana postaju članovi timova i rade na konkretnim zadacima. Pored stručnog iskustva, oni stiču i uvid u način poslovanja i organizaciju preduzeća. Mnogi sklapaju i prijateljstva sa kolegama i “domaćim praktikantima” i tako upoznaju i svakodnevni način života u Nemačkoj i Austriji.

ML: Koji su dosadašnji uspesi ova dva programa?

SM: Do sada je preko 200 mladih ljudi iz Srbije i oko 50 iz regiona učestvovalo u našim programima. Mnogi od njih su već danas na odgovornim pozicijama u našim preduzećima i institucijama, gde mogu da prenesu svoja znanja i iskustva.

ML: Kako izgleda program selekcije zainteresovanih kandidata?

SM: Firme koje učestvuju u nemačkom programu šalju nam profesionalne profile koje ih interesuju i time se rukovodimo kada biramo kandidate. Kandidati prolaze kroz tri kruga selekcije: pismena aplikacija, intervju i selekcija od strane preduzeća. Pored dobre i potpune pismene aplikacije važno je i dobro znanje engleskog jezika, dok je znanje nemačkog poželjno ali nije neophodno. Slična procedura je i u austrijskom programu.

ML: Koje vrline i koji stav mladi ljudi treba da ponesu na intervju?

SM: Od kandidata očekujemo da nam na ubedljiv način objasne zašto su konkurisali za ovaj program, šta od njega očekuju i kako će im program pomoći pri realizaciji svojih budućih planova.

ML: Šta očekuje učesnike nakon programa?

SM: Mnogi učesnici su nakon prakse našli adekvatno zaposlenje u Srbiji. Ovaj program je svakako dobra preporuka i nesumnjivo im je pomogao da lakše dođu do posla. Tu je i mreža svih bivših stipendista, koja isto tako može da pomogne.
Osim samog programa stipendija, Fond organizuje i druga dešavanja, edukativne seminare i predavanja za učesnike programa. U februaru smo, na primer, organizovali predavanje Guvernera Jelašića za tridesetak zainteresovanih stipendista.

ML: Srdačno se zahvljujemo na vrlo interesantnom intervjuu.

Kontrola bankarskih rizika

U saradnji Fonda za razvoj ekonomskih nauka (FREN), Južnoevropskog centra za savremene finansije (South European Center for Contemporary Finance – SECCF), i Ekonomskog fakulteta u Beogradu, 27. februara održano je predavanje o Bazelu 2, standardima za smanjenje rizika u bankama koji imaju važno mesto u savremenoj bankarskoj regulativi. Predavač je bio gospodin Evan Kraft, koji je objasnio suštinu Bazela 2 i osvrnuo se na njegovu primenu na nivou Hrvatske.

BAZEL 1 I 2

Prvi standardi Bazelskog komiteta, takozvani Bazel 1, objavljeni su 1988. godine a pregovori o njegovoj izmeni trajali su gotovo deceniju. Tek 1996. godine dolazi do prvih izmena i dopuna, a 2004. donet je set novih standarda, tzv. Bazel 2. On je direktivom Evropske unije 48/2006 postao obavezujući za sve zemlje članice od prvog januara prošle godine, kao i za sve kandidate za članstvo. On se zasniva na tri stuba: kapitalnim zahtevima, nadzorom supervizora i otvorenošću, u smislu objavljivanja informacija.

U prvom stubu ističe se važnost izdvajanja određenog procenta kapitala u odnosu na rizičnu aktivu banaka. U okviru drugog stuba, posebno su važna pitanja propisa nadzornog tela i komunikacije sa poslovnim bankama, a u okviru trećeg stuba ovih standarda ukazuje se na važnost objavljivanja informacija o poslovanju. Smatra se da banka koja posluje sa drugim bankama dolazi u posed informacija kojima može da deluje brže od nadzornog tela. Standardi Bazela 2 odnose se na što efikasnije merenje, praćenje i ublažavanje rizika koji pogađaju banke u njihovom poslovanju, kao što su rizik likvidnosti, operativni rizik, tržišni rizik, kamatni rizik u netrgovinskim delatnostima, rizik sekjuritizacije, koji posebno dobija na važnosti u uslovima svetske finansijske krize i mnogi drugi. Zanjihovo obuhvatanje, bankama su na raspolaganju složeni pristupi za analizu, merenje i praćenje rizika, kao što su standardizovan pristup, osnovni pristup internog rejtinga I razvijeni pristup internog rejtinga.

PRIMENA

U svom izlaganju, gospodin Kraft je ukazao na sve poteškoće koje se javljaju pri primeni Bazela 2. Iznete stavove potkrepio je primerima iz bankarske prakse u Evropi i iz iskustva u radu pri Hrvatskoj narodnoj banci.

Osnovni problem koji se javlja jeste što su sva pravila izneta u okviru Bazela 2 samo preporuke. U kojoj meri će ona biti primenjena, zavisi od toga koliko su uzeta u obzir prilikom izrade odgovarajućih zakona iz oblasti kontrole bankarske industrije, u zemljama koje žele da ga primenjuju. Ovaj problem stoga pogađa sva tri stuba. Na nivou kapitalnih zahteva, dolazi do arbitrarnog određivanja potrebnog kapitala kod banaka sa velikim brojem filijala u mnogim zemljama. Na nivou drugog stuba, komunikacija nadzornog tela sa bankama mora biti intenzivnija, u cilju stabilnosti bankarskog sistema, a na nivou trećeg stuba, primećeno je često odbijanje objavljivanja svih informacija. Banke to pravdaju govoreći da bi im to nanelo štetu u poslovanju, tj. pozivaju se na poslovnu tajnu.

Ovi standardi posebno dobijaju na značaju u uslovima svetske finansijske krize. Zabeleženi su slučajevi banaka koje su više nego zadovoljavale kapitalne zahteve u pogledu rizičnosti, ali su svejedno bankrotirale. Odgovornost za krizu ne počiva samo na ovim standardima, već se odgovornima smatraju i pojedini računovodstveni propisi, kao i rejting agencije. Svetska finansijska kriza dodatno je istakla izazove koji postoje u nadzoru nad bankama, a podvukla je i važnost njegovog što je moguće boljeg regulisanja u budućnosti.

Career Days

''Dve stvari čovek mora da ima u životu. Prva je sreća - to je kada se čoveku pruži povoljna prilika. Druga je pamet - ona čoveku omogućava da iskoristi povoljnu priliku..''



TRAŽIŠ POSAO? MOGUĆNOST NAPREDOVANJA? RAZVOJ KARIJERE? SPREMAN SI NA IZAZOVE? TRAŽIŠ PRILIKU?

Manifestacija Career Days je već dugo godina centralni i najmasovniji događaj u oblasti zapošljavanja na našim prostorima, koji omgućava uspešnim, ambicioznim i visokoobrazovanim ljudima da nađu posao. Career Days predstavlja najbolju priliku da na najlakši, najbrži i najefikasniji način mladi ljudi stupe u direktan kontakt sa poslodavcima i iskoriste jedinstvenu priliku koja im se pruža. Duga tradicija od petnaest godina, neosporivo govori o značaju i potencijalu sajma. Dovoljno je spomenuti da je prošle godine učestvovalo 65 firmi, 44 medijska sponzora, a da je sam sajam posetilo oko 10 000 ljudi, samo u Beogradu.



KOJI JE OSNOVNI CILJ PROJEKTA?

Cilj projekta je da kompanijama okrenutim uspešnoj budućnosti obezbedi kvalitetne ljude različitih obrazovnih profila, jer pravovremeno angažovanje kvalitetnih kadrova je jedan od ključnih faktora uspešnog poslovanja i predstavlja ključ za razvoj domaćeg finansijkog tržišta.




KOMPANIJE UČESNICE...

Kompanije koje već tradicionalno učestvuju na ovoj manifestaciji predstavljaju lidere u domaćem poslovnom okruženju i svojim poslovanjem ukazuju na trendove koje dovode do uspeha. Samo neke od kompanija koje su prisustvovale na prošlogodišnjem sajmu su KPMG, TELENOR, NELT, HOLCIM, Procter & Gamble, DELTA GENERALI…kao i dnevne novine 24 SATA i FOX televizija kao glavni medijski pokrovitelji.
Posetiocima sajma će biti omogućeno da kroz različite organizovane radionice kompanija učesnica istaknu svoje veštine, znanje i sposobnosti, a ukoliko kompanija nema trenutnih potreba za zapošljavanjem, svake godine se pravi baza podataka sa biografijama zainteresovanih kandidata, koja kompanijama stoji na raspolaganju tokom čitave godine. Career Days, predstvalja jedinstven način da se kompanije predstave kadrovima, klijentima i široj javnosti.
Uglavnom svi mi nešto želimo, ali jedno je želeti a sasvim drugo pokušati doći do toga. Stoga dođi i iskoristi svoju šansu!

Centar za međunarodnu saradnju

Centar za međunarodnu saradnju na Ekonomskom fakultetu u Beogradu postoji od 2004. godine i zadužen je za koordinaciju projekata i aktivnosti koje se realizuju u saradnji sa inostranim akademskim institucijama.

Tu najpre spadaju međunarodni seminari, letnje škole, razmene studenata, stipendirani boravci u inostransvu, itd.
U domenu dodiplomskih studija nudi se veliki broj mogućnosti – tako na primer saradnja sa Univerzitetom u Beču (www.wu-wien.ac.at) ima već dugu tradiciju. Takođe, sa Ekonomskim fakultetom Univerziteta u Ljubljani (www.ef.uni-lj.si) naš Fakultet ima potpisan ugovor o saradnji koji podrazumeva i razmenu studenata. Već par godina učestvujemo u organizaciji seminara “Alpen Adria” iz oblasti međunarodne ekonomije koji se održava u Hrvatskoj (2005. na Brionima, 2006. u Trogiru).



Od 2006. godine studenti sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu po prvi put su učestvovali na seminaru “Danubia” koji u saradnji sa Bečkim univerzitetom već nekoliko godina organizuje Erste grupa. Ovo je seminar koji se tradicionalno već šest godina odvija u svim zemljama u kojima postoji Erste banka.

Erste Group Summer University Danubia je program koji organizuje Univerzitet u Beču u saradnji sa sedam partnerskih univerziteta iz regiona Centralno-istočne Evrope i Erste Bank Grupom. U julu svake godine odabrani studenti sa ovih univerziteta putuju zajedno u prestonice ovog regiona (Beograd, Zagreb, Budimpešta, Bratislava, Prag, Bukurešt i Kijev). Program svake godine obuhvati 5 pestonica i putovanje se uvek završava u Beču.

Beograd je priključen Danubia mreži 2006. U okviru programa, studenti prate predavanja iz jedne od dve ponuđene oblasti: Financial Services (FS) ili Human Resource Management (HRM). Erste Banka podržava akademski program tako što organizuje predavanja, prezentacije i eskurzije. Najveći deo troškova pokriven je od strane Erste Banke. Odabrani studenti će uplatiti određenu cenu učešća. Za studente Ekonomskog fakulteta u Beogradu ta cena iznosi oko 100 eura.



Naša zemlja je uključena i u CEEPUS (Central European Exchange Program for University Studies) program koji podrazumeva razmenu studenata i profesora iz Centralne i Istočne Evrope. Naš Fakultet u Okviru CEEPUS-a pripada AMADEUS mreži zajedno sa Univerzitetom u Beču, Univerzitetom u Pragu, Korvinus univerzitetom u Budimpešti, Ekonomskim univerzitetom u Krakovu, Ekonomskim univerzitetom u Bratislavi, Univerzitetom u Mariboru, Univerzitetom u Skadru, Univerzitetom u Zagrebu I Univerzitetom Crne Gore. Svake godine omogućen je odlazak naših studenata na neke od navedenih univerziteta u okviru stipendirane CEEPUS razmene.

Ovde su navedeni samo neki primeri, a svake godine otvaranje našeg fakulteta prema svetu je sve veće. Studenti bi treblo samo da redovno posećuju sajt fakulteta, gledaju oglasne table i raspituju se na vreme, a oko svega ostalog će vam pomoći osoblje Centra za međunarodne studije.

Obaveštenje za javnost

Menadžerijada je prestižna manifestacija koja okuplja studente ekonomije i menadžmenta sa ciljem sprovođenja aktivnosti koje omogućavaju razmenu iskustava, uspostavljanje saradnje, putem kojih se podstiče takmičarski duh među studentima i organizuju zajednička druženja, zabave i slobodne aktivnosti. Učešće na ovom takmičenju je u proseku uzimalo oko 1500 studenata iz svih univerzitetskih centara i sa preko 25 fakulteta, kako iz zemlje tako i iz regiona. Do sada je održano šest Menadžerijada.



Menadžerijada je edukativno–sportskog karaktera. Edukativni karakter obuhvata takmičenje u znanju, izradu studije slučaja (case study) i takmičenje u debati. Sportski deo obuhvata nadmetanja u većem broju sportskih disciplina: fudbal, košarka, odbojka, tenis, šah i i stoni tenis.

Zahvaljujući odluci rukovodstva fakulteta da podnese kandidaturu za generalnog organizatora Menadžerijade 2009, kao i podršci većine fakulteta učesnika, organizaciju ove prestižne manifestacije dobio je Ekonomski fakultet u Beogradu. Fakultet je obezbedio potpunu materijalnu, kadrovsku i tehničku podršku Studentskoj uniji Ekonomskog fakulteta, kao realizatoru projekta. SUEF je na taj način dobio mogućnost da još jednom potvrdi da Ekonomski fakultet predstavlja lidera u obrazovanju novih kadrova iz oblasti ekonomije i menadžmenta, kao i da odganizaciono podigne Manadžerijadu na sto visi nivo i ispuni zajednički cilj svih učesnika: „Menadžerijada, najbolje organizovani susret studenata u ovom delu Evrope u 2009. godini.“

Mendžerijada 2009 će biti održana od 8-12. maja u Budvi, u hotelskom kompleksu Slovenska plaža.

AIESEC - SAOPŠTENJE ZA JAVNOST

U organizaciji Studentske organizacije AIESEC sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu prvi put u svojoj istoriji biće održana bizIT konferencija na temu informacionih tehnologija u trgovini.

Cilj ovog projekta je da studenti steknu nova znanja iz oblasti IT-a i trgovine i da saznaju zašto je danas primena savremene informacione tehnologije jedan od najznačajnijih faktora konkurentnosti u globalnom biznisu. Kroz prezentacije i predavanja, na konkretnim primerima upotrebe softverskih rešenja kao što su SAP-a, Customer Relatioship Menagment, Supply Chain Managment, ERP-a, Rfid-a i dr. učesnici će moći da provere i prošire svoja znanja.

Projekat je edukativnog karaktera. Kroz interaktivan rad studenti i menadžeri kompanija će biti u mogućnosti da diskutuju na prethodno odabrane teme. Učesnici će imati priliku da se na licu mesta upoznaju sa potrebama i poslovanjem velikih trgovinskih kompanija isto tako moći će da se uvere u mogućnosti primene aktuelnih IT rešenja u biznisu. Konferencija će trajati jedan dan i obuhvataće uvodna predavanja i prezentacije.

Projekat će biti održan 6.aprila 2009. god u Beogradu.



S obzirom na to da se konferencija bizIT ove godine održava po prvi put predviđeno je učešće oko 100 delegata iz Srbije i zemalja regiona. Delegati su studenti završnih godina ekonomskog i njemu srodnih fakulteta, kao i najistaknutiji studenti Elektrotehničkog fakulteta i drugih tehničkih fakulteta sa smera informacionih tehnologija.

Predavači na konferenciji će biti menadžeri velikih trgovinskih, IT kompanija kao i profesori sa Ekonomskog fakulteta.

Pored sticanja praktičnog iskustva delegatima konferencije se pruža mogućnost da u neformalnoj komunikaciji sa predstavnicima firmi, saznaju nešto više o mogućnostima zaposlenja, kao i da steknu značajne kontakte koji će im koristiti u daljem profesionalnom razvoju.

Naučno društvo ekonomista i Akademija ekonomskih nauka

Na sedmom spratu zgrade Ekonomskog fakulteta u Beogradu, među mnoštvom prostorija, nalazi se jedna, u koju studenti ne baš tako često zalaze, iako ona čuva bogatu riznicu stručnih knjiga iz različitih oblasti ekonomskih nauka. Na vratima kabineta broj 712 stoji natpis Naučno društvo ekonomista, a ispod tog, na indentičnoj pločici pravougaonog oblika, Akademija ekonomskih nauka.

NAUČNO DRUŠTVO EKONOMISTA

Još je daleke 1937. godine, sa osnivanjem prve ustanove za visoko ekonomsko obrazovanje u Srbiji, Visoke ekonomske komercijalne škole u Beogradu, nastalo i Naučno društvo ekonomista, tada pod nazivom Sekcija za naučni rad Saveza ekonomista Jugoslavije. Stara više od 70 godina, ova samostalna, naučna i neprofitna asocijacija okuplja afirmisane naučnike iz oblasti ekonomije, kako bi se omogućio sinergetski efekat njihovih pojedinačnih doprinosa razvoju ekonomske misli. Lepo osvetljena kancelarija, samo jedan od mnogih vidova podrške koju Ekonomski fakultet pruža ovom naučnom-istraživačkom udruženju, često je stecište kreativnih i podsticajnih ideja, konstruktivnih rasprava i zanimljivih stanovišta uvaženih ekonomista u Srbiji. Kroz sve svoje aktivnosti Naučno društvo teži ostvarenju ciljeva razvoja ekonomske teorije, analize i privredne prakse, kritički prati tendencije u razvoju ekonomske misli, nudi svoja zapažanja i sugestije organima državne uprave kako bi ih oni konkretno primenili u vođenju ekonomske politike. Korišćenje rezultata analiza ekonomista-istraživača moglo bi da pomogne u pronalaženju dugoročnijih rešenja mnogih ekonomskih i društvenih problema aktuelnih u našoj zemlji. Da bi naučni rad članova Naučnog društva mogao da ima pozitivne efekte mora biti javno prezentovan, pa je jedna od dominantnih aktivnosti u okviru njega, organizovanje naučnih skupova u formama savetovanja, okruglih stolova, užih naučnih rasprava i promocija. Tako se, pored neposredne prezentacije bitnih rezultata raznih ekonomskih analiza, omogućava konfrontacija mišljenja eminentnih ekonomista iz kojih se rađaju još kvalitetniji zaključci i kreativnija rešenje problema. Nakon tih skupova, iz svega rečenog i pokazanog izrode se publikacije kao način da se sve ideje, misli i stavovi, preko pisane reči, pošalju svuda gde mogu biti od koristi i kao mogućnost da se sačuvaju od zaborava za neka buduća vremena, kada će se upoređivati prognoze sa ostvarenjima.


Milija Mihailović, akademik prof.dr Branislav Šoškić, prof. dr Božidar Cerović, prof. dr Momčilo Milisavljević i prof.dr Mlađen Kovačević

Za svoj doprinos ekonomskoj nauci, Naučno društvo je odlikovano Ordenom Njegoša II stepena, kojim se odlikuju pojedinci, ustanove i druge organizacije za izvanredne radne podvige i zasluge u privredi, nauci i kulturi.
Kao znak poštovanja svih aktivnosti kojima se bavi Naučno društvo ekonomista, a kojima podstiče implementaciju naučnih ideja u okviru privredne prakse, mnoge privredne i vanprivredne organizacije, kao i finansijske institucije, pružaju materijalnu pomoć ovoj neprofitnoj asocijaciji.
Sa 48 redovnih članova, 450 članova i 200 vanrednih članova, Društvo ima kompetentnost da se obre u najrazličitijim sferama ekonomske nauke, da prati naučnu produkciju iz oblasti ekonomije i vrši njeno sistematsko vrednovanje.
Na mestu počasnog predsednika ove ustanove nalazi se akademik prof. dr Branislav Šoškić, funkciju predsednika vrši prof. dr Božidar Cerović, dok je sekretar Predsedništva Milija Mihailović.

AKADEMIJA EKONOMSKIH NAUKA

Po ugledu na brojne evropske zemlje, u kojima pored centralnih, nacionalnih, postoji i veliki broj akademija nauka za pojedine veće naučne oblasti, u Srbiji je
5. februara 1998. godine osnovana Akademija ekonomskih nauka. Taj događaj, odobren i podržan od SANU, bio je podsticaj za osnivanje još nekoliko granskih akademija nauka, pre svega iz oblasti medicine, prava, veterine, arhitekture...


Prof. dr Momčilo Milisavljević, prof.dr Mlađen Kovačević, prof. dr Ljubiša Adamović i prof. dr Jovan Ranković

Akademija ekonomskih nauka je deo Naučnog društva ekonomista, i kako stoji u Statutu NDE, ona je kadrovski najistaknutiji, rigorozno odabran i brojčano limitiran deo redovnih članova Društva. Može se reći da se imena svih velikana ekonomske misli, u našoj zemlji, nalaze u redovima redovnih članova AEN. To su: Branislav Šoškić, Ljubomir Madžar, Ljubiša Adamović, Milutin Ćirović, Mirčeta Đurović, Milica Kostić i Časlav Ocić. Članovi Akademije su: Pavle Bogetić, Milena Jovičić, Oskar Kovač, Mlađen Kovačević, Branko Milanović, Momčilo Milisavljević, Marko Petrović, Pavle Petrović, Jovan Ranković i Veselin Vukotić.
Rad tokom celog profesionalnog života i ogroman doprinos ekonomskoj nauci, čine da se AEN izjednači sa asocijacijom najistaknutijih naučnih radnika u oblasti ekonomskih nauka. Kao takva, Akademija ekonomskih nauka, treba da bude, pre svega, reprezentativnog, počasnog karaktera, da bude znak naučnog priznanja.
Radni zajednički aspekt svoje delatnosti, svi članovi AEN ostvaruju kao suorganizatori savetovanja u saradnji sa Naučnim društvom ekonomista i Ekonomskim fakultetom.



Kreativna energija koja ne jenjava, entuzijazam u naučno-istraživačkom radu, hvatanje u koštac sa svim izazovima koje ekonomska nauka i praksa neminovno donose, zajedničke su osobine svih članaova Akademije ekonomskih nauka. Oni nas, mlađe generacije, time opominju da savršeno i potpuno znanje ne postoji, ali da se svaki pokušaj dostizanja višeg stepena znanja, višestruko mora vrednovati i uvažavati. Jer kroz te naporne pokušaje, čovek uči mnogo šta što je važno za čitav, a ne samo profesionalni život. Uči se samodisciplini, uvažavanju tuđeg mišljenja i stava, stavljanju zajedničkih ispred individualnih interesa, a radoznalost u nauci postaje osnov daljeg rada i usavršavanja.

Vest 1

Centar za karijerno vođenje i savetovanje vas poziva na gostovanje kompanije Nelt na temu regrutacije i selekcije mladih kadrova sredinom marta, a tačan datum i vreme gostovanja možete pogledati na našem sajtu www.ekofkarijera.com kao i na našoj oglasnoj tabli u prizemnoj auli Fakulteta.


Vest 2

1. marta Univerzijada Beograd i sektor Volonteri započinju projekat - Obuka i trening volontera za predstojeću Univerzijadu u Beogradu.
Prvi opšti treninzi održani su u prostorijama Visoke turističke škole strukovnih studija u Novom Beogradu, ul. Bulevar Zorana Đinđića br. 152a u više grupa.
Svi volonteri dobiće putem e-maila pozivnicu sa terminom održavanja treninga grupe u koju su raspoređeni.
Proveravajte e-mail jer možda je baš sledećeg vikenda trening za vašu grupu.


Vest 3

Centar za permanentno stručno usavršavanje Ekonomskog fakulteta objavio je raspored termina održavanja kurseva u prvom ciklusu u periodu mart - april 2009. godine, pod sledećim nazivima:

Kako napraviti biznis plan
Osnove primene programa SPSS u analizi podataka
Menadžment lanca snabdevanja
Upravljanje dizajnom organizacije i organizaciona analiza
Menadžment prodaje
Tehnike i instrumenti savremenog strategijskog menadžmenta
Analiza podataka i poslovno modeliranje
Kako osvojiti i zadržati najvrednije kupce?
Integrisane marketinške komunikacije
Strategijsko mapiranje i BALANCED SCORECARD
Izgradnja efikasne organizaciona kulture
Statistički softver SPSS - poslovni nivo
Finansijsko izveštavanje

Detaljne informacije o mestu, vremenu i uslovima pohađanja ovih kurseva, možete pronaći na sajtu http://edukacija.ekof.bg.ac.yu/.

RTB Bor

Rudarsko-topioničarski basen Bor ima dugu istoriju poslovanja, bremenitu problemima. Pri tom, ovi problemi vremenom ne jenjavaju, već se umnožavaju i postaju sve ozbiljniji, dok se na njihovo rešenje još uvek čeka.



ORGANIZACIJA

RTB Bor počeo je sa radom kao preduzeće pod nazivom «Francusko društvo borskih rudnika», čijem osnivanju je kumovao čuveni srpski industrijalac Đorđe Vajfert. Francuski kapital u preduzeću zadržao se sve do Drugog svetskog rata. Od kraja rata, on se nalazi u državnom vlasništvu.

Dotadašnji «Rudnik Bor» 4. avgusta 1961. preimenovan je u Rudarsko-topioničarski basen Bor i pod tim nazivom poslovao je do 30. jula 1981. godine. Tada je reorganizovan u Složnu organizaciju udruženog rada (SOUR) RTB Bor, koji se sa drugim SOUR-ima udružuje u Poslovnu zajednicu za proizvodnju i preradu bakra, plemenitih metala i drugih pratećih minerala, hemijskih proizvoda i opreme «Basen Bor», sa sedištem u Beogradu. Reorganizacijom poslovanja, kompanija je postala mreža nekoliko preduzeća povezanih u društvo sa ograničenom odgovornošću, koje zajedno čine RTB Bor grupu.

U okviru matičnog preduzeća RTB Bor, postoje tri preduzeća: «Rudnici bakra Bor, d.o.o.», «Rudnici bakra Majdanpek, d.o.o.» i «Topionica i rafinacija bakra Bor d.o.o.».
Prvog čine rudnici bakra Veliki Krivelj, Jama i Cerovo. Eksploatacija rude u ovim rudnicima, zajedno sa onim u Majdanpeku, pokrenuta je investicijama od pre i tokom 1993. godine. «Rudnik bakra Bor, d.o.o.» takođe čine i ona preduzeća koja se bave sporednom delatnošću i to su: «Fabrika kiseonika», «Belorečki peščar», «Fabrika kreča Zagrađe» i «Istražni radovi i dijamantske krune». U «Topionice i rafinacije bakra Bor, d.o.o.» spadaju: topionica, zatim deo u kome se sprovodi elektroliza, pa fabrika sumporne kiseline, livnica, fabrika bakarne žice, deo zadužen za transport i energana. Sporednom delatnošću ovde se bave fabrike: kiseonika, armature, «Fabrika odlivaka Žagubica», soli i plemenitih metala, fotohemikalije i autokozmetike.

FINANSIJSKI PROBLEMI

Jedan od najvećih problema sa kojima se suošava RTB Bor od devedesetih godina naovamo jesu – dugovi. Najveći poverilac RTB Bora je država. Samo Agencija za stečaj, sanaciju u likvidaciju banaka od RTB Bora potražuje više od 200 miliona dolara. U poverioce RTB-a spadaju i Naftna industrija Srbije, Elektroprivreda Srbije, Javno preduzeće «Železnice Srbije» i Fond za razvoj.

Najveći inostrani poverilac je grčka kompanija «Mitilineos». Ova firma je sa RTB Borom 1998. godine, za vreme sankcija, potpisala ugovor o strateškom partnerstvu. «Mitilineos» je za kupovinu rezervnih delova i obrtna sredstva platio 17 miliona dolara, a namera je bila i da se izgradi nova topionica vredna 130 miliona dolara. U pogone za preradu bakra u Boru ova grčka firma dostavljala je koncentrat bakra, ali 4000 tona ovog metala, koji su dobijeni topljenjem sirovine, «Mitilineos» nikada nije dobio. Prodaja ovog metala iskorišćena je tokom 2000. godine za isplatu zarada radnicima. Menadžment «Mitilineosa» predložio je 2003. «prebijanje» duga tako što bi preuzeli upravljanje u topionici. Po tom predlogu, «Mitilineos» bi imao pet, a RTB četiri člana u upravnom odboru. Ovo je načelno bilo prihvaćeno, ali se od toga kasnije odustalo, bez valjanog objašnjenja.

«Mitilineos» je 2005. godine podneo tužbu protiv Srbije zbog duga od 17 miliona dolara i 4000 tone bakra, a ovaj dug, danas, sa svim kamatama, dostiže sumu od 65 miliona dolara. Prošle godine, ova grčka kompanija podnela je Trgovinskom sudu u Zaječaru predlog za uvođenje privremenih mera u RTB Boru. U njemu je traženo da se onemogući prodaja RTB-a sve dok se ne vrati dug.

Londonskoj «Standard banci» RTB Bor dužan je 26 miliona dolara, uz 11 miliona na ime penala, po osnovu otkupa duga RTB-a od švajcarskog «Glenkora», koje je izvršila ova banka. Ruskoj «Evroaksis», nekadašnjoj «Veksim banci», RTB duguje 8 miliona dolara, a «Anglojugoslav banci», «Frankojugoslav banci» i švajcarskoj «Trafiguri» duguje 10 miliona dolara. Londonski i Pariski klub poverilaca potražuje od RTB Bora sumu od 220 miliona dolara, i to bez kamate.

RTB Bor je poslovnu 2008. godinu završio sa gubitkom, a ukupni troškovi bili su i do 5 puta veći od prosečnih u svetu. Cena bakra je sa 9000 dolara po toni, u novembru prošle godine pala na 3450 dolara po toni, i time dodatno otežala poslovanje RTB Bora, uveliko ogrezlog u problemima. Čak i da se cene nisu menjale, smatra novi direktor Blagoje Spaskoviski, RTB bi beležio gubitak, i to zbog prevelike cene koštanja.



PROPALI TENDERI

Prvi tender za privatizaciju Bora raspisan je septembra 2006. godine. Minimalna cena iznosila je oko 267 miliona dolara. Prvoplasirana na tenderu bila je rumunska firma «Kuprom», sa ponudom od 400 miliona dolara, ali do prodaje RTB-a nije došlo, jer nije pribavljena odgovarajuća bankarska garancija za ovu transakciju.

Drugi tender raspisan je 2007. godine. Minimalna početna cena povećana je na 340 miliona dolara, uz 180 miliona dolara investicija i prihvatanje svih obaveza po osnovu obaveznog socijalnog programa. Prvoplasirana firma na tenderu bio je austrijski «A-Tek», sa svojom ponudom od 466 miliona dolara za Bor i 180.4 miliona dolara u vidu investicija. Odluka da se prihvati ponuda «A-Teka» odmah je naišla na osporavanje, jer se smatralo da je ruski «SMR» u vlasništvu Olega Deripaske, dao mnogo bolju ponudu u vidu 370 miliona dolara za Bor, ali zato 413 miliona dolara u vidu investicija. Po potpisivanju ugovora, «A-Tek» je uplatio prvih 150 miliona dolara, ali teškoće su nastale pri isplati ostatka sume. Prekoračen je rok za namirenje obaveza po osnovu druge uplate od 230 miliona dolara, i to opet zbog nepribavljanja odgovarajućih bankarskih garancija. Tražen je raskid ugovora sa «A-Tekom», dok je ovaj sa svoje strane pokušao da poveća ponudu u nadi da će time produžiti rok za uplatu. Najavljeno je bilo da će austrijska vlada pomoći «A-Teku» u njegovim teškoćama, ali je ugovor na kraju ipak raskinut. Zatim su započeli pregovori sa ruskim «SMR»-om, ali on je odbio da poveća svoju ponudu, zbog koje je bio drugoplasirani, posle «A-Teka». Time je propao i drugi tender.

Novembra ove godine raspisan je treći tender. Prvoplasirani ponuđač bi dokapitalizacijom od minimum 300 miliona dolara postao vlasnik 67 odsto kapitala, a zajedno sa Vladom Srbije formiralo bi se zajedničko preduzeće u koje bi Vlada unela imovinu RTB-a, pa bi time stekla vlasništvo nad 33 odsto kapitala. Novac od prodaje bio bi namenjen otplati dugova, investicijama i zaštiti životne sredine. Uslov za učešće na tenderu jeste pribavljanje licitacione garancije od 15 miliona dolara. Pravo učešća imaju kompanije koje se bave proizvodnjom, preradom ili trgovinom bakra i obojenih metala najmanje u toku poslednje 3 godine i uz prihod veći od 500 miliona dolara prošle godine. Učešće konzorcijuma, uz uslov kojim lider mora da ima udeo od bar 51 odsto, takođe je dozvoljen. Među ponuđačima opet se pojavio austrijski «A-Tek», ali nijedna ponuda nije dostavljena, pa je rok za tender produžen do 27. februara ove godine

Međutim, tokom februara doneta je odluka da RTB Bor do daljnjeg ostane u državnom vlasništvu. Država će dugove RTB Bora konvertovati u kapital, i investiraće u izgradnju nove topionice u iznosu od 130 miliona dolara. Novi uslovi za tender, koji je sada prilagođen namerom da se pronađe strateški partner, objavljeni su krajem februrara. Minimalna početna cena iznosi 116 miliona dolara, za manjinski udeo od 40 procenata u ukupnom kapitalu. Svoj ponuđeni iznos kupac će moći da investira u toku od tri godine. Dopušteno je da naknadnim ulaganjem strateški partner dođe i do većinskog udela u ukupnom kapitalu. Ova ponuda, ipak, ne odnosi se na ceo RTB Bor. Vlada Srbije odlučila je da formira jedno novo preduzeće, spajanjem «Rudnika bakra Bor», «Rudnika bakra Majdanpek», «Topionice i rafinacije bakra Bor» i ostatka matičnog preduzeća, s tim što bi «Belorečki peščar», «Fabrika kreča zagrađe» i «Fabrika kiseonika» bili ponuđeni odvojeno na prodaju. Sredstva dobijena njihovom odvojenom prodajom bila bi uložena u ostatak RTB Bora ili bi bila iskorišćena za isplatu poverilaca. Inače, država će svoja dugovanja prema RTB Boru konvertovati u kapital, a u naredne tri godine investiraće 130 miliona dolara u izgradnju nove topionice. Sredstva za izgradnju nove topionice država će pribaviti robnim kreditom pri kupovini neophodne opreme kod proizvoćača.



EKOLOŠKI PROBLEMI

Borsko prigradsko naselje Brezonik prvog dana ove godine osvanulo je prekriveno oblakom sumpor-dioksida, ispuštenog iz topionice. Pri tom je koncentracija ovog gasa bila 110 puta veće od dozvoljene. Ovo je samo jedan u nizu incidenata koji se ovde dogodio. Pri tome, dve merne stanice u Boru u mogućnosti su da prate koncentraciju ovog gasa samo do 10000 mikrograma po kubiku vazduha, tako da se koncentracija pri znatno većim incidentima kojih je bilo, jednostavno nije mogla tačno utvrditi.



Ekološka zaštita predstavlja jedan od gorućih problema stanovnika Bora. Utvrđeno je da svake godine iz dimanjaka «Topionice» izadje 1000 tona arsena, 3600 tona žive i 200 000 tona sumpora. Oni nošeni vetrovima stižu čak do Zapadne Evrope, pa nije teško zaključiti kako ovo lako prerasta u globalni problem. Samo u Borsku reku topinička i rudnička postrojenja ispuste 22 miliona kubnih metara otrovnih voda. Ova reka nema zbog toga ni bakterija, a zbog nje je došlo do trovanja Timoka u njegovom donjem toku i upropašćavanja oko četiri hiljade najplodnijih oranica od Bora do ušća Timoka u Dunav.

Nerešeni ekološki problemi ne predstavljaju samo opasnost po životnu sredinu, već i po zdravlje ljudi. Koncentracija olova, bakra i cinka u životnim namirnicama se povećava. Oko 79 procenata topioničara ima u proseku dve hronične bolesti. Pnjihov prosečan staž iznosi 16 godina, a po njegovom završetku postaju korisnici invalidskih penzija. Samo u Zavodu za onkologiju i radiologiju u Kladovu u proteklih 30 godina lečeno je više od 13 hiljada obolelih, većinom od raka dojke i raka materice. Deca u Boru imaju oko 1,1 odsto manje hemoglobina i 400 hiljada crvenih krvnih zrnaca manje u nego deca u Sokobanji. U odnosu na borsko selo Zlot, koje je van domašaja dima, deca koja žive u Boru imaju dvostruko veći udeo olova i arsena u krvi i mokraći, a najčešće obolevaju od bronhijalne astme.



ZAKLJUČAK

RTB Bor nesumnjivo grca u problemima, bili oni finansijske ili neke druge prirode. Strah od gubitka posla u uslovima današnje krize svetskih razmera jači je nego ikad, i sindikati koji zastupaju prava radnika u RTB Boru već su jasno rekli da će se posvetiti očuvanju radnih mesta i sprečavanju otpuštanja velikog broja ljudi. Usmeravanje pažnje na izgradnju nove topionice predstavlja dobar signal u pogledu konačnog rešavanja nabujalih ekoloških problema, jer bi osavremenjena topionica smanjila izliv štetnih gasova u atmosferu. Uzevši to u obzir zvuči stvarno poražavajuće da je najviše na obnovi topionice učinjeno u periodu od 1965. do 1975., a nakon toga za njenu modernizaciju vrlo malo. Na dva dosadašnja neuspela tendera je upravo zbog toga traženo da se u roku od četiri godine sagradi nova topionica i u nju uloži 120 miliona dolara.

Stoga, ne treba da čudi što postoji potreba za što hitnijim rešavanjem svih nevolja u koje je RTB Bor zapao tokom svog poslovanja. Ali upravo zbog toga, ne sme se ni izgubiti iz vida potreba za posebnim oprezom, u cilju pronalaženja konačnih rešenja. Možemo samo da se nadamo da ovog giganta čekaju neki bolji dani.

U iščekivanju Državne revizorske institucije

Već se bliži i kraj prve decenije 21. veka, a društvo u Srbiji se još uvek nalazi u fazi tranzicije – i to već skoro pune dve decenije. Verujući u neophodnost potrebe da se proces tranzicije dovede do kraja, kako bi se naša država konačno svrstala u red stabilnih društava, svi smo, voljno ili nevoljno, na kraju prihvatili da ponesemo breme koje ovo vreme nameće. U ovom kontekstu, kreiranje mera i izgradnja institucija koje će barem malo zaštititi i ublažiti nevolje koje kod građana izaziva tranzicija, nameće se državi kao jedan od glavnih izazova. Institucija koja igra važnu ulogu u zaštiti građana, i koja bi trebala da da odgovore na sva pitanja građana kao poreskih obveznika jeste Državna revizorska institucija (DRI).

Uloga Državne revizorske institucije ogleda se u dve najvažnije funkcije - revizija trošenja budžetskih sredstava kao i provera svrsishodnosti načina trošenja tih sredstava, odnosno utvrđivanje istinitosti prikazanog trošenja, kao i opravdanost tih troškova. Ova institucija danas u Srbiji ima oko 10.000 klijenata čije je poslovanje dužna da proverava. Kontrola DRI obuhvata sve budžetske korisnike (direktne i indirektne, republičke i lokalne), sve organizacije obaveznog socijalnog osiguranja, budžetske fondove, Narodnu banku, javna preduzeća, političke partije i korisnike donacija i međunarodne pomoći. Ovo bi bio teoretski opis.

OD MATERIJALNE OSNOVE KA DUHOVNOJ NADGRADNJI…

U praksi, u periodu posle raspada SFRJ Srbija, čak ni formalno, dugo nije imala Državnu revizorsku instituciju. Prvi Zakon koji se odnosi na regulisanje pitanja osnivanja i rada ovakvog organa usvojen je tek 2005. godine, i njime je bilo predviđeno da se ova institucija osnuje najkasnije do maja naredne 2006. godine. Uprkos tome, po već uobičajenoj praksi „pravovremenog“ ispunjavanja termin planova naše državne administracije, do njenog formiranja ne dolazi sve do septembra 2007. godine. Međutim, kako u srpskoj tradiciji presecanje svečane vrpce ne ukazuje na završen posao već na blizinu kamera, tako i osnivanje DRI nije ujedno označilo i početak njenog rada. Po izboru glavnog revizora i njegovih najbližih saradnika DRI se suočila sa nizom problema koje bi u šali mogli da razvrstamo na hardverske i softverske, odnosno telesne i spiritualne.



Setimo se replike iz prvog Kusturičinog filma, i krenimo od materijalne osnove ka duhovnoj nadgradnji. Naime, kao prvo, ova institucija do danas nema rešena osnovna infrastrukturna pitanja. Problem na koji su predstavnici DRI ukazivali od samog početka i koji je u medijma imao najviše prostora, jeste nepostojanje adekvatnih prostorija za rad. DRI je trenutno privremeno smeštena u jednoj od sala Doma Narodne skupštine. Ovo privremeno stanje traje više od dve godine. Drugi, još važniji i kontraverzniji problem funkcionisanja ove institucije proizilazi iz činjenice da poslovnik o radu DRI još nije dobio saglasnost Narodne skupštine, a bez ovog akta DRI ne može da vrši svoju funkciju, odnosno ne može da obavi niti jednu kontrolu javnih finansija. I nadalje, zbog pomenutih problema DRI još uvek nije zaposlila dovoljan broj stručnih lica neophodnih za optimalno vršenje posla, mada je bilo najava da će ova institucija već krajem 2008. godine zaposliti čak 129 ljudi.

U suštini, DRI nije obavila ni jednu kontrolu javnih finansija, ali je zato donela niz pravilnika o sopstvenom radu, što priznaćete, iako neophodno i nije baš primarna funkcija ove institucije.

Iz svega navedenog vidi se da je problem ozbiljan, i da je naš prilaz tematici preko filma neadekvatan – više bi odgovaralo pozorište. Trenutno stanje DRI bi se moglo uporediti sa Georgininom bebom. Ključno pitanje je ko je ustvari Radovan III koji ne dozvoljava rođenje?

REČ U KOJU SE NE SUMNJA!?

Medijiski prostor je svakodnevno zatrpan raznim aferama (najčešće bez epiloga): od čestih pronevera državnog novca i sumnjivih javnih nabavki, pa sve do skandala vezanih za fiinansiranje političkih partija. Adrese sa kojih i na koje se upućuju ovako teške optužbe ne mimoilaze ni sam državni vrh pa ni noseće institucije našeg društva. Sve ovo ima za posledicu destabilizaciju naše već nezavidne situacije, kao i pad poverenja građana i finansijera u institucije i samu državu. Građani Srbije još uvek nemaju priliku da čuju mišljenje jedne institucije kakva je DRI o tim pitanjima, čiji bi glas mogao da odagna mnoge nedoumice. Neophodno je da se stavi tačka na nagađanja kuda i kome odlazi novac poreskih obveznika.



Izveštaji DRI bi mogli da okončaju ili umanje nagađanja i ukinu praksu verovanja (neverovanja) na reč političarima i menadžmentu u javnim preduzećima, i umanje stepen proizvoljnosti ocenjivanja njihovog rada i poštenja. Možda brojevi ne govore kao hiljadu reči poput slike, ali zato govore nedvosmisleno, i podložni su proverama.

Nefunkcionisanje Državne revizorske institucije ima za posledicu veliku disperziju državnog novca, kome se bez adekvatne kontrole ne može tako lako ući u trag. Neke procene govore da se u Srbiji na godišnjem nivou, samo kroz korupciju u javnim nabavkama, izgubi oko 800 miliona evra. Ova cifra zaista izgleda epski, posebno ako se uzme u obzir naša ekonomska situacija i visina deficita u budžetu.

REVIZIJA BUDUĆNOSTI

S obzirom da su firme u većinskom državnom vlasništvu među najvećim investitorima na domaćem tržištu, nefunkcionisanje DRI ima drastične posledice na celokupan ekonomski život u Srbiji. Takođe, stanje ove institucije pokazuje i nekorektan odnos države prema poreskim obveznicima, koji skoro da i nemaju uvid kuda njihov novac odlazi i kako se njime raspolaže. Organizacija „Transparentnost Srbija“ više puta je ukazivala na ovaj problem, i ova tema je više puta plasirana u medijima, ali sve to nije bilo dovoljno da se izvrši dovoljan pritisak na Vladu kako bi DRI konačno proradio punim kapacitetom i počeo da koristi ovlašćenja koja mu pripadaju. Srbija bi lako mogla da se u skorijem periodu suoči sa prekidom dotoka međunarodne ekonomske pomoći zbog nedostatka adekvatne kontrole javnih novčanih tokova, o čemu svedoči nedavni primer Bugarske, kojoj je zbog prevelike korupcije ograničen pristup evropskim fondovima za razvoj. Takav razvoj situacije imao bi velike posledice po našu zemlju, uzimajući u obzir zavisnost naše ekonomije od međunarodnih donacija. Postoje neke najave da će DRI možda izvršiti prvu kontrolu već u martu ove godine, ali mnoga obećanja su do sada pala u vodu, tako da se i ovo može uzeti sa dozom rezerve.

Nefunkcionisanje DRI predstavllja jednu veliku anomaliju u našem državnom sistemu. Dok se u javnosti razmenjuju optužbe o tome ko je kriv što Državni revizor ne radi svoj posao, velike količine novca iz državne kase se odlivaju u nepovrat kanalima korupcije. Preostaje nam samo da čekamo, i da se nadamo da do momenta kada će se uloga DRI ozbiljnije shvatiti neće doći do većih potresa u društvu, i da nećemo biti odsečeni od međunarodnih fondova za pomoć.

Potezi zemalja EU nakon gasne krize

Januarska kriza nije prvi spor Rusije i Ukrajine oko tranzita gasa, ali je najozbiljniji do sada. I stigao je u vrlo teškom trenutku, kada se zemlje Evrope bore sa posledicama ekonomske krize. Šteta od obustave proizvodnje se procenjuje na nekoliko milijardi evra, a stotine hiljada potrošača je ostavljeno bez grejanja. Oštećene države uložile su brojne tužbe, tako da će međunarodni sud pravde biti zatrpan narednih dvadeset godina.

Ipak, kriza će imati i još jednu važnu posledicu. Zemlje unije su najavile da će potražiti alternativne puteve snabdevanja, kako se ovakvi problemi ne bi ponovili. Ovo je jasno naglasio predsednik evropske komisije, Žoze Manuel Barozo: „Gas koji dolazi iz Rusije nije siguran, gas koji prolazi kroz Ukrajinu nije siguran, i to su objektivne činjenice. Evropska unija mora da postane manje zavisna od ruskog gasa.“ On je naveo da će biti potrebno napraviti nekoliko novih gasovoda do različitih izvora, i to što je pre moguće.

Projekte za nove pravce predlažu kako članice unije, tako i Rusija, koja svu odgovornost za krizu prebacuje na tranzitne partnere. Iako postoji više većih i manjih planova, u igri su četiri glavne opcije.

NABUKO

Alternativa koja se najčešće pominje je gasovod Nabuko. Njega članice Evropske Unije smatraju „najsigurnijim“ rešenjem, jer će biti potpuno nezavistan od Rusije. Planirano je da glavni izvori budu kompleks „Šah Deniz“ u Azerbejdžanu i gasna polja u Turkmenistanu. Odatle bi se gas sprovodio kroz Bugarsku, Rumuniju i Mađarsku do velikog skladišta Baumgarten u Austriji. Postoji i predlog da ta trasa prođe kroz Srbiju umesto kroz Rumuniju, ukoliko se ne realizuje projekat Južni tok. Ovo bi skratilo dužinu gasovoda i značajno smanjilo njegovu cenu.



Izgradnja će početi 2010. i pretpostavlja se da će trajati do 2013. Kapacitet je oko 31 milijardu kubnih metara godišnje, i on će se dostići 2020. godine. Procenjena vrednost investicije je oko 9 milijardi evra.

Ipak, Nabuko je daleko od toga da eliminiše zavisnost Evrope od Rusije. Prvo, njegov kapacitet je ograničen (kao i svakog pojedinačnog gasovoda), tako da će najveći deo gasa potrebnog Evropi i dalje stizati peko Ukrajine. Drugo, otprilike polovinu tog kapaciteta će koristiti tranzitne zemlje. I treće, najbitnije, Turska bi mogla da zloupotrebi Nabuko u političke svrhe. Ankara je već najavila da će odustati od izgradnje ukoliko Turska ne bude primljena u EU, što bi praktično značilo kraj projekta. Pitanje je da li će zemlje Unije trpeti ovakvo uslovljavanje.

SEVERNI TOK

Kao što se Evropa trudi da nađe pouzdanije snabdevače, tako se i Rusija trudi da pronađe pouzdanije rute za tranzit. Severni tok je jedan takav poduhvat, na kome zajednički rade Rusija i Nemačka. Cilj je da se zaobiđu svi posrednici i gas transportuje direktno, od ruske obale, preko Baltičkog mora, do severa Nemačke. Na ovaj način bi se izbegli svi politički rizici i uslovljavanja, a i gas bi bio jeftiniji, jer se nikome ne bi plaćala tranzitna taksa. Planirana dužina podvodne linije je oko 1.200 kilometara, a kapacitet oko 27,5 milijardi kubnih metara godišnje.

Ovoj ideji se, zbog ekoloških rizika, protive sve ostale Baltičke države. Trasa je do sada promenjena nekoliko puta, ali rešenje još uvek nije nađeno. Budući da gasovod mora proći ili kroz teritorijalne vode ili kroz ekonomsku zonu neke zemlje, kompromis je neophodan da bi se projekat realizovao.



JAMAL 2

Jamal je gasovod koji vodi od zapadnog Sibira, preko Belorusije i Poljske do Nemačke. Nazvan je po poluostrvu Jamal na severu Rusije, gde je planirano da bude glavni izvor. Međutim, krak do tog poluostrva, zbog finansijskih poteškoća, još nije izgrađen, tako da se gasovod napaja iz drugih pravaca. Njegov kapacitet je 33 milijarde kubnih metara godišnje

Rusija se, od početka sporova sa Ukrajinom, dogovarala sa Belorusijom oko proširenja ove linije. Projekat bi se realizovao uz podršku Nemačke i Poljske vlade. Planirano je dalje razvijanje postojećeg gasovoda, završetak kraka do poluostrva i, zatim, izgradnja još jednog gasovoda (Jamal 2) istom trasom.

Međutim, Belorusija se takođe pokazala kao nepouzdan partner. I sa njom je Rusija vodila nekoliko sporova oko cene, što je čak dovelo i do kratkotrajnog prekida tranzita gasa u januaru 2007. Rusija je u novembru iste godine najavila da odustaje od pojekta Jamal 2 i da će svoje resurse preusmeriti u izgradnju Severnog toka. Ali, pošto je budućnost Severnog toka neizvesna, ova ideja može ponovo postati aktuelna u budućnosti.

JUŽNI TOK

Opcija koja je najvažnja za Srbiju je svakako Južni tok. Ovaj gasovod polazi sa Kavkaza i ide do Bugarske, odakle se račva u dva kraka. Jedan prolazi kroz Grčku do južne Italije, a drugi kroz Srbiju i Mađarsku do skladišta u Baumgartenu. Kapacitet će biti 31 milijardu kubnih metara godišnje, što se može proširiti na 47 milijardi. Izgradnja Južnog toka bi trebalo da počne 2012. i trajala bi do 2015. godine.



Zapadni ekonomisti smatraju da je Južni tok više politički nego ekonomski poduhvat, i da se gradi kao konkurencija gasovodu Nabuko. U prilog tome navode dvostruko veću cenu za približno isti kapacitet (19 do 24 naspram 9 milijardi evra ). Ruski predsednik, pak navodi da gasovodi uopšte neće biti konkurencija jedan drugom zbog velike tražnje.


Kroz Srbiju će se izgraditi gasovod dužine oko 400 km, kroz koji će prolaziti ne manje od 10 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Korist za našu zemlju bi mogla biti velika. Osim novih radnih mesta i jeftinijeg gasa, Srbija će moći da naplaćuje i tranzitnu taksu. Nije još poznato koliko će biti njen iznos, ali se procenjuje da bi mogla biti oko 68 miliona $ godišnje, po tarifi koju naplaćuje Ukrajina (a koja se povećava skoro svake godine).

U poređenju sa ostalim planovima, po pitanju Južnog toka gotovo da i nema političkih nesuglasica i sličnih problema. Stoga bi se on mogao smatrati najizvesnijim u ovoj grupi. To će, ipak, budućnost pokazati.

A DO TADA...

Većina ovih projekata će biti realizovana u narednih 5-7 godina. Moguće je, međutim, da se oni ubrzaju, jer ekonomisti upozoravaju da do novih gasnih kriza (da, više njih!) može doći vrlo skoro, zbog situacije u Ukrajini.

Velike ekonomske probleme u toj zemlji značajno je pogoršala svetska kriza. Tome je doprinela i odluka MMF da, zbog neispunjenja uslova iz dogovora, zamrzne veći deo pomoći od 16,5 milijardi evra. Zbog svega ovoga, Ukrajina nije u stanju da plaća obaveze za gas koji joj je preko potreban (što je „Naftogas“ najavio već krajem februara), a to može dovesti do novih prekida u isporuci gasa.

Možda bi se bogatim evropskim državama više isplatilo da izdvoje i pošalju određenu ekonomsku pomoć Ukrajini. To je svakako bolje nego da trpe posledice sličnih kriza. Pitanje je, ipak, koliko bi to bilo pravedno...

Očistimo Srbiju!

Dobro došli u Srbiju. S leve strane možete videti drvorede ukrašene najlon kesama, s desne strane su prekrasne deponije otpada gde možete naći ili pak odložiti nepotrebne stvari. Šetnja gradskim trotoarima takođe obiluje svojim čarima. Tufnice od žvakaćih guma ispunjavaju šetalište, a može se desiti da jednu kao suvenir nenamerno ponesete i kući. Ovo je samo deo neslavne stvarnosti, ili bolje rečeno, nemarnosti Srbije za svoju okolinu. Ali, da li ta stvarnost može postati prošlost?

U martu mesecu pokreće se akcija „Očistimo Srbiju“ koju sprovodi Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja u saradnji sa lokalnim samoupravama i nevladinim organizacijama. Akcija, između ostalog, uključuje poboljšanje infrastrukture lokalnih preduzeća za reciklažu, a hiljade najugroženijih građana s niskim kvalifikacijama će biti u mogućnosti da nađu posao tom prilikom. Raščišćavanje deponija je samo posledica ciljeva koje je Ministarstvo postavilo ovim programom.



Niska svest građanstva o problemu ugrožavanja životne sredine je uzrok sadašnjeg stanja. Međutim, i za to ima rešenja. Osim klasičnih zahteva „nemoj ovo, nemoj ono“, i edukacije stanovništva, jedna od solucija bi mogla biti i u vidu prezentiranja mogućnosti sticanja opipljive koristi od brige za životnu sredinu.

Nevladine organizacije sprovode edukativne kampanje. U školama to može i imati odjeka, ali da li i šire? Strane organizacije su uglavnom te koje podstiču preduzetnički duh u Srbiji i motivišu ljude da se bave poslovima recikliranja. Fokus je na nerazvijenim i ugroženim delovima naše zemlje. Opštine i preduzetnici dobijaju pomoć u vidu opreme za recikliranje i novčanih sredstava, ali ta pomoć je zapravo nagrada za najbolji projekat. Cilj projekata jeste čistije okruženje i smanjenje otpada skupljanjem i recikliranjem netoksičnih materijala (plastika, papir), i otvaranje novih radnih mesta za ljude koji bi radili ove poslove.



Nedavno je kompanija „Nikolo“ iz Kruševca dobila nagradu za zalaganje i postignuća u ovoj oblasti. Vrednost nagrade je 25.000 američkih dolara u vidu opreme za recikliranje. Vlasnik ovog preduzeća, Nikola Kotur, sa 17 godina bio je nagrađen od Srpske asocijacije preduzetnika za najmlađeg preduzetnika u Srbiji. Tada je u maloj radnji proizvodio plastične flaše. Danas, u svojoj 27-oj godini, bavi se i proizvodnjom i reciklažom ovih proizvoda. Zapošljava 10 radnika, ali pruža šansu za poslom i drugim grupama nezaposlenih u procesu skupljanja otpada. Vodeći se primerom Renault-a, okolinu svoje fabrike pretvorio je u parkić – za svaku tonu reciklirane plastike zasadio je i zasađuje po jedno novo drvo.

Osim osnivanja kompanija radi reciklaže, u Hrvatskoj, Crnoj Gori, a i kod nas postoje preduzeća koja skupljaju određene otpadne materijale, i izvoze ih, npr. u Sloveniju gde postoje postrojenja za njihovu preradu i stvaranje novih proizvoda za neke nove namene. Za izvoz otpadnih materijala potrebna je posebna dozvola koja se dobija u slučaju da se predmet izvoza ne može iskoristiti kao sekundarna sirovina u domaćoj industriji.



Alternative postoje, zarada je moguća na razne načine. Mogu se birati uloge od sakupljača otpada do pokretača novih inicijativa. Zaštita životne sredine je jedna od aktuelnih tema čak i za vreme globalne finansijske krize. A naša uloga u svemu tome je još veća jer je Srbija izabrana da naredne dve godine predsedava Upravnim savetom Programa UN za životnu sredinu (UNEP).

Nije svako znanje isto, neko se deli sa drugima

Vikipedia je poznata kao jedan od 10 najposećenijih sajtova na svetu. U 2008. zabeležila je oko 684 miliona posetilaca i više od 10 miliona članaka na oko 260 jezika. Vikipedia je riznica znanja do koje bilo ko sa pristupom internetu može doći brzo i lako, a isto tako je i obogatiti.

Naziv Vikipedia je nastao spajanjem reči viki -vrsta veb sajta čiji sadržaj može menjati svaki posetilac (wiki wiki na havajskom znači brzo) i enciklopedija. Sadrži podatke iz svih oblasti - prirodne nauke, umetnost, književnost, lingvistika, muzika, društvene nauke, istorija, arheologija, religija, život i dokolica, tehnologija i primenjene umetnosti. Osnivačima Vikipedije se smatraju Džimi Vels i Lari Senger, a ideja potiče od Nupedije, enciklopedije koju su pisali eksperti. Sada je deo neprofitne organizacije Zadužbina Vikimedija koja, pored Vikipedije ima i niz srodnih projekata -Vikirečnik, Vikicitati, Vikivrste, Vikiknjige, Vikiizvornik, Vikivesti, Metaviki, Vikimedijina ostava. Zvanično, Vikipedija je počela sa radom 15.januara 2001. godine i od tada se jako brzo razvija, u smislu povećanja broja članaka, broja posetilaca, ali i broja jezika. Naravno, prva je nastala Vikipedija na engleskom jeziku i ona je i najobimnija. Uskoro se pojavljuje i na francuskom, nemačkom, kineskom, ruskom, italijanskom.

Registrovani korisnici su svih obrazovnih profila, različite starosne dobi, oba pola, raznih nacionalnosti. Aktivnost korisnika ne podrazumeva samo pisanje članaka. Treba paziti i na tehničke stvari kod pisanja - nedvosmislenost naslova, postojanje referenci, izvora, zatim na autorska prava, relevantnost teme o kojoj se piše, ali i na svoje ponašanje. Jedan Vikipedijanac ne može sebi dozvoliti subjektivnost, vređanje drugih, tvrdoglavost, samopromovisanje... Ako se i desi neki ispad, ostali članovi treba da reaguju, posebno oni ovlašćeni ( inače, postoji hijerarhija među Vikipedijancima, titule, različiti nivoi moći koji povlače obaveze, ali ne i povlastice) da preduzmu korektivne akcije - zaključavanje, brisanje članaka, brisanje korisnika... U aktivnosti spadaju i glasanje za dobre ili loše članke, razni projekti, okupljanja Vikipedijanaca, održavanje veza sa drugim Vikipedijama, popularizacija Vikipedije. U pitanju je čitava jedna organizacija, zajednica, mikrosvet, u koji je svaka osoba dobre volje i želje da svoje znanje podeli sa drugima dobrodošla. Treba se samo registrovati na sajtu, pročitati uputstva i pisati.

Zanimljivo je da je naglasak na jeziku, a ne na naciji, pa ne postoje nacionalne Vikipedije ( ne postoje australijska ili britanska ili američka, već samo Vikipedija na engleskom jeziku ). Što se tiče ex-Yu prostora, najveći broj članaka imaju Vikipedije na srpskom i slovenačkom jeziku ( oko 71000 ), na hrvatskom ima oko 55 000, bosanskom oko 26000, a makedonskom oko 24000.

Vikipedija na srpskom jeziku ove godine proslavila je 6 godina zvaničnog postojanja. A za poslednjih 5 godina aktivnog postojanja, entuzijazmom i predanim radom (neplaćenim, treba to imati u vidu ) zaljubljenika u znanje došlo se do velikog broja članaka (uglavnom originalnih, ne samo puki prevod članaka sa engleskog). Sledeći cilj srpske Vikipedie jeste - 100 000 članaka. O ciljevima se može čuti više na sastancima Vikipedijanaca - svake druge nedelje u Domu omladine. Može se tamo desiti i da od nekoliko Vikipedijanaca ( na primer -studenata geologije, elektrotehnike, prava, diplomiranih informatičara, inženjera telekomunikacija i elektronike ) slušate o strancima koji uče srpski i pišu na Vikipediji na srpskom, o uslovima za fotografisanje iz visine, o broju pi, o fotografijama sela, o narednoj Regionalnoj Vikimedijinoj konferenciji i gostima iz inostranstva, o projektu koji podrazumeva da se na fakultetima pišu članci za Vikipediju i vrednuju kao seminarski radovi, o odeći kroz vekove i o još mnogo sličnih tema.

A mi, sledeći pre nego što se iznerviramo što baš onog pojma koji nam treba nema objašnjenog na Vikipediji, možemo uraditi dve stvari - zaboraviti na Vikipediju do sledeće potrebe ili zapisati to što smo, na nekom drugom mestu, našli, možda još nekom zatreba. Na nama je da odlučimo. A, na kraju krajeva, zašto i čekati takvu situaciju?! Ekonomskih pojmova bar ne nedostaje, pa, dragi moji, tastaturu u šake i na posao. Dok se boje ne rastope...

U susret Međunarodnom danu žena

Međunarodni dan žena je dan posvećen ženama i slavi se svake godine 8. marta. Nastao je kao dan borbe za ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost žena i muškarca. Jedni ga vezuju za ideologiju, drugi uvažavaju njegovo pravo značenje, a treći ga opet prihvataju u duhu globalne sveopšte ceremonije.

Cveće, ukrasne kutije i šareni, svetlucavi papir, na sve strane... Na ulicama, u prevozu, po hodnicima, liftovima, kafićima, školama, svim javnim i tajnim ustanovama - ako nije Dan zaljubljenih, onda je Dan žena, nema trećeg. Današnje generacije na to gledaju kao na još jedno globalno svođenje ljudskih pravilnosti i učtivih gestova na jedan jedini dan u godini, pravljenje halabuke ni oko čega. Ipak, Međunarodni dan žena ima istorijski značaj, i njegovo banalizovanje koje je ograničeno okvirima materijalnog je još jedna potvrda neupućenosti i nepravilnog vrednovanja ne samo žena, već sveukupne ekonomske, socijalne i političke ravnopravnosti ljudstva.

GLEDANO KROZ ISTORIJU...

1869. - Džon Stjuart Mil, britanski filozof i empirista, ali i član parlamenta, bio je prva osoba u parlamentu koja podnosi zahtev da se ženama da pravo glasa.

19. septembar 1893. - Novi Zeland postaje prva zemlja na svetu koja dozvoljava ženama pravo glasa. Bilo je potrebno da prođe duži niz godina da bi bilo omogućeno da i žene u drugim zemljama uživaju ove pogodnosti, kao i da se obezbedi postojanje kampanja za pravdu koje bi delovale u njihovom interesu.

1910. - Na kongresu Socijalističke Internacionale u Kopenhagenu ustanovljen je Dan žena kao praznik međunarodnog karaktera. Klara Cetkin, kao član Socijalističke radničke partije je predložila da se svake godine u svakoj zemlji proslavlja isti dan – „a Women's Day“, kao odgovor na zahteve žena iz celog sveta. Više od 100 žena iz 17 zemalja, uključujuči i prve tri izabrane za parlamentarne zastupnice u Finskoj, prihvata predlog Klare Cetkin za uspostavljanje jedinstvenog datuma, po kojem bi dati praznik postao prepoznatljiv. Sam datum nije utvrđen.

1911. - Međunarodni dan žena ili IWD (International Woman's Day), po prvi put je obeležen 19.marta u Austriji, Danskoj, Švajcarskoj i Nemačkoj, među levičarskim ženskim grupama. Više od milion žena i muškaraca izašlo je na ulice zahtevajuci pravo glasa za žene, njihovo pravo da budu birane, pravo na rad i stručno usavršavanje, kao i zabranu diskriminacije na radnom mestu. Susreti su organizovani u svim većim i manjim gradovima, čak su i seoske zadruge bile pune radnika koji su prepuštali svoja mesta ženama. Za promenu, tog dana, muškarci bi ostajali kući sa decom, dok su žene odlazile na skupove predano se boreći za svoja prava. Prvobitni izbor je pao na 19.mart, jer je istog datuma 1848,
u godini Revolucije, nemački kralj po prvi put priznao snagu naoružanog naroda i pobegao pred pretnjom radničke pobune. Među mnogim obećanjima koje je dao, a koja kasnije nije ispunio, bilo je i uvođenje glasa za žene.

1913 - 1914. - Kao deo mirovnog pokreta koji se rasplamsavao uoči Prvog svetskog rata, Ruskinje su prvi put obeležile Međunarodni dan žena u poslednjoj nedelji februara 1913.godine. Na različitim mestima u Evropi, 8.marta iste godine, žene su organizovale proteste u znak solidarnosti sa svojim drugaricama iz predrevolucionarne Rusije, i opšteg negodovanja zbog ratnog stanja. U Srbiji je prva značajnija proslava održana 1914. u Narodnom domu u Beogradu.

1917. - Pošto je u ratu poginulo više od dva miliona ruskih vojnika, Ruskinje su odlučile da štrajkuju za "hleb i ruže", gde hleb simbolizuje ekonomsku solidarnost, a ruže bolji kvalitet života. Političke vođe su smatrale da nije vreme za štrajk, ali žene su bile uporne. Četiri dana kasnije, 23.februara, izbila je Februarska Revolucija. Ruski car je bio prisiljen da abdicira i privremena vlada je dala ženama pravo glasa. Prema gregorijanskom kalendaru, to se dogodilo 8.marta.

1975. - Međunarodni dan žena je zvanično priznat od strane UN-a kao prvi međunarodni praznik koji propagira polnu jednakost kao osnovno ljudsko pravo. Od tada Organizacija pomaže kreiranje ljudskog nasleđa kroz prihvatanje strategija, standarda, programa i ciljeva kojima se pospešuje status žene u celom svetu.



KO JE BILA KLARA CETKIN?

Klara Ajzner Cetkin (5. jul 1857- 20. jun 1933) je bila uticajni nemački socijalistički političar i borac za ženska prava. Školujući se za nastavnicu, povezala se sa ženskim i radničkim pokretom u Nemačkoj od 1874.godine. Četiri godine kasnije postaje član Socijalističke radničke partije. Zbog zabrane socijalističkih aktivnosti koju je u Nemačku uveo Bizmark, Klara prelazi u Cirih, a potom u egzil u Pariz. Uzima prezime svog partnera, ruskog revolucionara Cetkina, sa kojim je imala dva sina. Kasnije je bila udata za umetnika Georga F. Cundela.
Cetkinovu je veoma interesovala ženska politika, uključujući borbu za ravnopravnost i pravo glasa žene. Pored toga što je organizovala već pomenutu proslavu prvog Međunarodnog dana žena, bila je angažovana u mnogim antiratnim aktivnostima, zbog kojih je i bila hapšena više puta. Intervjuisala je Lenjina o ženskom pitanju, bila član Kominterne i humanitarne organizacije Rote Hilfe (Crvena pomoć). Kada su Adolf Hitler i njegova partija preuzeli vlast, Komunistička partija Nemačke biva izbačena iz Rajhstaga, a Klara Cetkin, kao jedan od njenih članova, beži u egzil, ovoga puta u Sovjetski Savez. Tamo je umrla u 76-oj godini. Sahranjena je kod zidina Kremlja u Moskvi.



A DANAS...

I tako ovaj praznik dobija na značaju. Odjednom. Kod nas, 8.mart je praznik koji se najpre u društvenim firmama (kasnije se u toku procesa tranzicije preselio i u privatne firme), obeležavao nezaobilaznim karanfilima, poklonima i zajedničkim slavljima po principu " žene sede, a muškarci piju.." Ako izuzmemo da su društvene firme zatvorene, drugih novina nema. Međunarodni dan žena je ostao prepoznatljiv po prinudnom poklanjanju pažnje ženama, uz po koju primesu izveštačenosti, zbog čega i nailazi na odbijanje. Tome doprinose i ustaljene procedure predaje poklona, pa i sami pokloni. Ipak, postoje i one svetle tačke u samom činu poklanjanja pažnje. Tako npr. postoje sajtovi u kojima su na kreativan i slobodan način predstavljeni poezija, slike, sa odabranim tonovima u pozadini, sve opet, u čast žena. I tako se napreduje u pravcu emancipacije žena i pomeranja pojma slobode van ustaljenih granica. Danas su dobrim delom razbijeni obrasci po kojima je žena stub porodice, prvo majka pa sve ostalo. Jednakosti su sve uočljivije, ali na pravima i opštim ljudskim kodeksima treba uvek raditi. I svaki dan je dan svake žene i svakog muškarca, a 8. mart... neka bude rezervisan za neki oblik iskrene pažnje koju ćete pokloniti dragim ženama oko vas.

“Istina se vraća u Srbiju na velika vrata”

Sloganom “Istina se vraća u Srbiju na velika vrata“ počinje kontroverzan kviz “Trenutak istine”. Duboki, muški glas poziva zainteresovane da učestvuju u kvizu, u kojem mogu osvojiti veliku sumu novca. Jedini uslov je naizgled bezazlen - govoriti istinu!

Svako od nas ima nešto za šta mu ne bi bilo prijatno kada bi za to saznala šira javnost ili makar njegova bliža okolina, ma koliko banalno delovala ta stvar. To je neminovnost u životu svih nas, i svi mi se trudimo da stvari koje nas mogu dovesti u neprijatnu situaciju jednostavno zadržimo za sebe. Tu se onda pitanje samo nameće- kolika je cena te istine? Kolika suma bi bila potrebna da sebe stavimo u situaciju da milionski auditorijum zna sve naše tajne, strahove, greške i najdublje želje?

“Trenutak istine” je licencirani šou napravljen prema Rivilov-om originalu “The moment of Truth” , koji se uspešno priozvodi i emituje u još 23 zemlje uključujući SAD, Španiju, Brazil, Nemačku, Francusku, Italiju i Veliku Britaniju. Ovaj kviz je jedini u kojem takmičari unapred znaju i pitanja i odgovore pre nego što kviz i počne. Pravila kviza su sledeća: odgovoriti iskreno na 21 pitanje, koja postaju sve intimnija i, u zavisnosti od odluke poligrafa, osvojiti izvesnu sumu novca. Pre samog takmičenja učesnici pristupaju testiranju na detektoru laži gde im se postavlja serija pitanja od strane poligrafskog eksperta, koji zapisuje njihove odgovore. U svakom trenutku, od poligrafskog testiranja pa do samog snimanja TV kviza, učesnici mogu da promene svoje odgovore ili da odustanu od takmičenja. Da bi osvojili pet miliona dinara (koliko iznosi maksimalana suma) oni moraju da govore istinu. Teža pitanja mogu biti posebno neprijatna zato što ih sam takmičar obelodanjuje pred supružnikom, prijateljima i porodicom, koji im prate i komentarišu svaku reč. Koje su sve tajne ljudi spremni da otkriju za pet miliona dinara?

UPALI SVOJ STAV!

Ovaj kviz se već duže vreme prikazuje u Hrvatskoj, pa su revoltirani građani Hrvatske odlučili da organizuju potpisivanje peticije za ukidanje emisije. Organizatori peticije su takođe najavili i javnu kampanju pod nazivom „Ugasi loš program i upali svoj stav!” protiv neetičnosti i zloupotrebe ljudi putem medija. Isto se događalo i u svakoj od 23 zemlje gde se ista emisija prikazuje. Burne reakcije nisu izostajale i postale su prateća pojava gde god da se kviz prikazivao. Sama najava kviza kao najkontroverznijeg opravdano je privukla veliku pažnju, iz prostog razloga što takav kviz do sada nije viđen na ovim prostorima.

Oko opravdanosti puštanja ovog kviza u program vode se mnoge polemike. Producenti, kao i sama voditeljka, Tanja Vojtehovski-Stevanov, svim snagama brane samu koncepciju. Stoje iza toga da takmičari unapred znaju šta ih čeka, kao i da je isključivo odluka takmičara da li će svoju intimu podeliti sa drugima ili ne. Istina, kako kviz odmiče, svako može odustati ukoliko shvati da pitanja postaju sve neprijatnija i intimnija.



“DA LI STE U ISTOM DANU VODILI LJUBAV I SA SUPRUGOM I SA LJUBAVNICOM?“

Prvi učesnik je izgleda izazvao i najviše polemika. Sedeći u “vrućoj stolici”, gospodin je hladnokrvno pričao o svojim najintimnijim I najdubljim mislima i željama. Pred ženom! Da bi ironija bila još veća, kući je otišao- praznih ruku! Pitanje koje mu je uzdrmalo sujetu ga je i lišilo glavne nagrade.

Svi koji su gledali tu prvu emisiju, bili su znatiželjni da saznaju šta se desilo nakon nastupa prvog učesnika, i kako su supružnici nastavili život nakon toliko ličnih pitanja. Situacija u njihovoj kući je, kako kažu, nepromenjena. Međutim, da li je njegova supruga zaista na sve to gledala kao na igru, ili, ipak, kao na javno poniženje, ostaće za nas tajna.

„PARA VRTI...“

U suštini, reakcije javnosti i takmičara su podeljene. Neki na ceo kviz gledaju kao na zabavu i jedan običan šou, dok neki smatraju da isti učesnicima može promeniti život. Na gore, uglavnom. Ono što je zajedničko za sve takmičare, jeste da su nakon učešća dobili veliku medijsku pažnju. Šta više vredi? Svakako treba odmeriti. Da li su na ceni publicitet i raznovrsni komentari, od negodovanja jednih do oduševljenja drugih, ili ipak nešto drugo. Koliko vredi staviti na kocku skladan porodični život i staviti sebe u situaciju da vam se znoje dlanovi dok razmisljate koliko će vaš odgovor povrediti osobe vama bliske? Istina je da svi mi imamo svoje tajne. Ali, neke stvari jednostavno treba da ostanu sakrivene, isto kao i što bi privatni život trebao da ostane privatni. Na ljudima je da odluče i da odrede cenu svoje privatnosti, a one najhrabrije ćemo već videti...

Neverbalna komunikacija

Pod komunikacijom podrazumevemo slanje i primanje poruka preko kojih vršimo interakciju sa okolinom. Iako komunikaciju često poistovećujemo sa govorom, ona zapravo ima dve dimenzije: verbalnu i neverbalnu. Dok verbalnim načinom komuniciranja razmenjujemo informacije, neverbalnim načinom prenosimo stavove i emocionalni odnos prema informacijama koje primamo ili prema osobi sa kojom komuniciramo.



I TIŠINA GOVORI...

Psihološka istraživanja u ovoj oblasti su pokazala da preko 90% poruka koje razmenjujemo sačinjava neverbalni momenat, što znači da vizuelni deo poruke najviše ostaje u sećanju i ima odlučujući efekat na naš konačan stav o njoj. Iako govor tela možemo kontrolisati često ga koristimo i percipiramo na nesvesnom nivou. Stoga, stručnjaci kažu da i tišina govori, jer čovek ne može prestati da šalje neverbalne poruke okolini, tj. on ne može da ne komunicira.

KONTAKT OČIMA

Smatra se najsnažnijim sredstvom govora tela zbog čega se mora pažljivo koristiti u svakodnevnom odnosu sa ljudima. Pogled zadržan samo delić sekunde duže nego što osoba koju posmatramo uzima za prikladno može biti pogrešno protumačen (može dovesti do fizičke agresije ili biti shvaćen kao znak seksualne privlačnosti).



Čest kontakt očima u zavisnosti od situacije može predstavljati izražavanje superiornosti ili želje da se uvredi sagovornik. S druge strane, izbegavanje kontakta očima se tumači kao nedostatak pažnje, neiskrenost ili stidljivost, a spuštanje pogleda se tumači kao znak podređenosti.

IZRAZ LICA

Osnovna uloga različitih izraza lica jeste emocionalno upotpunjavanje poruke. Za neko lice kažemo da je lepo kada ono ima visoko čelo, jasne oči, lep ten, jednake zube i simetrične crte lica. Lice igra bitnu ulogu u komunikaciji, a naročito pri prvom susretu dvoje ljudi. Kritični su prvih pet minuta. Utiske koje tada stičemo, kasnije u odnosu s tom osobom težimo da potvrdimo, što naravno smanjuje našu objektivnost. U psihologiji ovaj efekat poznat je kao „halo efekat“. Naravno, ova procena može biti pogrešna, ali je češći slučaj da smo bili u pravu. Jasno je da za prvih pet minuta razgovora dobijamo malo informacija o nekome, međutim, one su esencijalne za donošenje sudova o sagovorniku. Osim što prilikom prvog susreta zaključujemo da li nam se neko sviđa ili ne, mi donosimo sud i o karakteru, ličnosti, inteligenciji, naravi, ličnim navikama, radnim sposobnostima, prikladnosti za ulogu prijatelja ili ljubavnika itd.



POLOŽAJ TELA (DRŽANJE ILI STAV)

Postoje tri glavne vrste držanja: stajanje, sedenje, ležanje. Različite su varijacije ovih položaja, ali svaka osoba ima prepoznatljiv repertoar i on je obično uslovljen njenom prošlošću. Iako se komunikativna vrednost držanja zanemaruje, ono može mnogo toga otkriti o našem karakteru i ličnosti kao i o našem stavu prema nekome. Na primer oni koji su puni nade, samouvereni, dominantni obično stoje uspravno za razliku od onih depresivnih, stidljivih ili pokornih. Kada želimo da pokažemo naklonost prema nekome obično se naginjemo napred, pogotovo kada sedimo ili držimo ruke labavo pored tela. Negativan stav se iskazuje naginjanjem unazad ili prekrštenim rukama na grudima.

Takozvani opušten stav je signaliziran asimetričnim položajem ruku i nogu, naginjanjem na stranu, labavim šakama i naginjanjem celog tela unazad. On se koristi onda kada osoba smatra onu drugu sebi jednakom ili ispod svog nivoa (često ga koriste muškarci u prisustvu žena). Seksualni poziv se takođe može interpretirati držanjem: žene se naginju unapred i pribijaju ruke uz telo jer to produbljuje dekolte. Muškarci, naročito mlađi, obično stoje sa palčevima zakačenim za pojas pantalona sa labavo stegnutim pesnicama.

POKRETI TELA – GESTOVI

Gestove koristimo kako bismo naglasili ono o čemu govorimo. Njima izražavamo čitav dijapazon stavova, emocija, i sl. Bilo koji deo tela može se koristiti za pravljenje gestova. Uobičajeni pokret sleganja ramenima prenosi poruku: „ne znam“, „briga me“, „šta da se radi“ (kada je situacija beznadežna). Kada spustimo jedno rame dok neko drži ruku na njemu to znači: „ pusti me na miru!“. Uvlačenje stomaka je nesvesan gest kad smo u društvu osobe koja nam se dopada. Zadnjica se takođe može koristiti za gestikulaciju i to se obično tumači kao seksualni poziv i u svakom drugom smislu korišćenje ovog dela tela za gestikulaciju je u najmanju ruku neumesno. Ruke, šake, i prsti se koriste za pokazivanje najrazličitijih pokreta i u zavisnosti od kulturnog miljea isti pokreti mogu imati jako različita značenja (npr. gest podignutog palca koriste autostoperi širom sveta). Ali ako putujete kroz Belgiju, Siciliju, Sardiniju, Maltu ili Grčku ovaj gest se tumači kao uvreda seksualnog tipa). Stopala imaju interesantno mesto u analizi gestikulacije. Naime, kada neko tapka prstima ili grči stopala to znači da pokušava da prikrije neki stav ili izbegne curenje određene informacije, ali mu baš ne polazi za rukom. Gestovni eho je fenomen međusobnog oponašanja gestova u društvu. Obično kada jedna osoba napravi neki gest, nakon izvesnog vremena to ponove ostali (to je slučaj i sa držanjem i rečima). Ovo je veoma važno za produženje interakcije jer ukazuje na zainteresovanost i potpuno je nesvesna radnja. I na kraju, kada neko mnogo gestikulira obično biva ocenjen kao topao, neobavezan, prijatan i energičan čovek. Suprotno, ljude koji suzdržano gestikuliraju ocenjujemo kao hladne, logičare i analitične.



TELESNI KONTAKT I DODIR

Dodir je verovatno prvo od čula koje se razvija po rođenju i može da ima značajne posledice po društveni, emocionalni i fizički razvoj osobe ako je od samog početka izostavljen. Možemo ga koristiti kada želimo da nekoga ohrabrimo, pružimo podršku, izrazimo nežnost ili saosećanje. Moramo voditi računa kada nekoga dodirujemo, jer se dodiru brzo pripiše seksualna konotacija.

Psiholozi prave razliku između kontakta telom i dodirivanja. Kontakt telom se odnosi na slučajne dodire, nesvesne i učinjene bilo kojim delom tela.

Dodir, sa druge strane, je namerna, svesna akcija, učinjena šakama.
Rukovanje je najčešći vid dodirivanja i podrazumeva pozdrav, potvrdu dogovora ili prijateljstva. Poželjno je da prilikom rukovanja toplo stisnemo ruku jer to ostavlja pozitivniji utisak nego kada nekome pružimo mlitavu ruku. U odraslom dobu ljudi se drže tzv. „verbalnog milovanja“, gde spadaju fraze kao što su „ svako dobro“ i „lepo se provedi“. Psiholozi preporučuju da sa verbalnog pređemo na fizičko milovanje i grljenje sa najbližima, što će doprineti da se mnogo bolje osećamo. Prema istraživanjima, ljudi koji dodiruju druge smatraju se prijatnijim i toplijim osobama. Ali, sasvim sigurno nećemo zadobiti simpatije okoline ako idemo okolo i pipkamo ljude. Nepoželjan dodir ili pogrešno protumačen dodir može da dovede do agresivne reakcije druge strane.



LIČNI PROSTOR

Lični prostor je onaj predeo oko svakog od nas u koji ne želimo da drugi ulaze osim ako ih ne pozovemo ili ako su takve okolnosti da to ne možemo izbeći (npr. gužve u autobusu, javna mesta i sl.). Širi je ispred nas nego u stranu i iza nas. Neke dobrovoljno puštamo u naš lični prostor, na primer ljubavnike, sa kojima, bez obzira koliko su nam blizu, održavamo stalni kontakt očima, osim kada se ljubimo. Prema mišljenju psihologa, razlog za to je potreba za stvaranjem iluzije ličnog prostora. Ukoliko u lični prostor uđe osoba koju ne želimo previše blizu, usmerenjem, odnosno okretanjem tela ili glave ukazujemo na njenu nepoželjnost. Zanimljivo je ponašanje ljudi u autobusu, gde je ograđivanje ličnog prostora naročito izraženo - ljudi sede ukrućeno, izbegavaju naglašene pokrete i zure ukočeno u jednu tačku u prostoru. Način da nekoga isključimo iz ličnog prostora je da ga u potpunosti ignorišemo i time pretvorino u „ne-osobu“. Primer za to su doktori koji raspravljaju o pacijentu kao da on nije prisutan.

UZDIŽITE SE NEVERBALNO

Ovladavanje veštinama neverbalne komunikacije poboljšava naš odnos sa ljudima i otvara nam mogućnost da bolje predstavimo sebe. Jako je važno naći ravnotežu u svakom od aspekata govora tela, a to se postiže posmatranjem ponašanja ljudi u različitim situacijama. Treba imati u vidu da je neverbalna samo jedan od vidova komunikacije i da ima svoje granice u količini i rasponu informacija koje može da prenese. Ipak, znajući da neverbalna komunikacija ima značajnu ulogu u opisivanju emocija i stavova, bilo bi mudro njome ovladati barem u istoj meri u kojoj se služimo verbalnim veštinama.

U susret predstojećoj gej paradi u Beogradu

Neprofitna organizacija LGBT je na bazi izveštaja o pravima homoseksualaca za 2008. godinu konstatovala da se po tom pitanju situacija u našoj zemlji dosta popravila u odnosu na period od prve zvanične gej parade u Beogradu (2001. godine) kada su se dogodila masovna prebijanaja njenih učesnika.

LGBT organizacija (Lesbian, Gay, Bisexual, Transexual) nedavno je objavila podatke obavljenog istraživanja koji su doveli do zaključka da su Vojvodina i Novi Sad najotvoreniji za ljude alternativnih seksualnih opredeljenja. LGBT izveštaj za 2008. pokazuje da je Srbija, konačno, postala manje negativno nastrojena prema homoseksualnoj populaciji. Ili je, možda, samo naučila da u tome više ne bude izrazito transparentna…

Istina je zapravo ta, da iako se zvanično stalno predstavlja kao jedna od najperspektivnijih i najposebnijih metropola Jugoistočne Evrope činjenica je da se po ponašanju i stavovima svog “urbanog” stanovništva Beograd u tu kategoriju baš i ne moze svrstati. Svakako, ne moramo slediti primer Holandije, ali malo više tolerancije ne bi bilo na odmet.

OBRAZ ILI ĐON?

Juna 2001. godine srpski homoseksualci su sledeći primer ostalih evropskih država organizovali prvu gej paradu, naravno, u našem glavnom gradu. Iako je to bio period tek deklarisane sveopšte orjentisanosti ka Evropi učesnici i organizatori ovog skupa to nisu osetili na svojoj koži. U najužem centru grada bili su izvrgnuti kolektivnom batinanju i žestokom verbalnom maltretiranju. Iako je ovaj protest legalno i na vreme bio prijavljen policiji, pripadnici naših “plavih snaga” iz nekog (opravdanog ili neopravdanog) razloga svoj posao nisu uradili kako valja.

Dugo se polemisalo o tome da li “Otačestvena organizacija Obraz”, koja je prethodno od nadležnih tražila da se ovaj skup zabrani, stajala iza ovog vandalskog čina ili ne.

Ipak, sa racionalne tačke gledišta početni impuls je tako malo važan. Krajnji efekat je više nego očigledan.

“ZATO ŠTO FENSERAJ NE MOŽE DA POBEDI TRADICIJU”

Plav, riđ, smeđ, žut, beo, crn, sa jednom nogom, tri oka ili četiri prsta svaki čovek je baš takav kakav jeste i vredi kao individua, bez obzira, ili baš zbog tih karakteristika koje ga čine različitim. I kao što prihvatamo ljude različite puti, nacionalnosti, godina i veroispovesti tako treba prihvatiti i ljude različitih seksualnih opredeljenja.

Ako je homoseksualnost bolest, što mnogi uzimaju kao glavni argument za napad na gej populaciju onda se ista može posmatarati kao neizlečiva bolest u vezi sa kojom čovek nema slobodu izbora. Ne verujem da će iko tući dete koje se rodi sa Daunovim sindromom ili cerebralnom paralizom? Dakle, bolest kao argument za ili protiv?

Ako je, s druge strane, homoseksualnost stvar izbora, šta je sa slobodom govora, mišljenja, izražavanaja, kretanja itd. koje kao jedna savremena zemlja 21. veka moramo poštovati?

Predsednik Gej- strejt alijanse Boris Milićević kaže da je cilj postojanaja ove organizacije da pokaže kako je Srbija “zemlja za sve ljude”, bez obzira da li su oni gej, strejt, bi ili transeksualno orjentisani. Nije li, zapravo raznolikost cilj svakog bogatog društva?

DVE MAME I DVE TATE

Postoji, naravno, granica do koje gej populacija u svojim zahtevima treba da ide. Brojna psihološka istraživanaja su dokazala da se model ponašanja u životu, a posebno u ljubavnim vezama uči upravo u primarnoj porodici. Situacija sa dva roditelja istog pola može prilično konfuzno da utiče na dete koje se tek razvija. Dakle, usvajanje dece je, ipak, zahtev koji nema realno utemeljenje. Svakom mladom biću potrebni su roditelji oba pola, tj. i muški i ženski uzor po kome će se ravnati.

“PARADA PONOSA”

Gej parada koja je najavljena za leto 2009. godine održaće se pod sloganom “Parada ponosa”. Stoji činjenica da niko od heteroseksualaca ne smatra da je takvo njihovo opredeljenje stvar ponosa ili ne, već jednostavna i potpuno normalna stvar koju nije potrebno tako javno prezentovati. Zašto nije isto sa gej populacijom? Zašto nam svoje opredeljenje “natrljavaju” na nos? Odgovor je, opet, više nego jednostavan. Svaka nova stvar, kao i ona koja je u manjini, uvek nailazi na otpor većine, bila ona napredak ili nazadovanje. Kada se ne bismo obazirali na ljude gej opredeljenja možda oni tada ne bi imali potrebu za tako agresivnim nastupom. Po principu - “ne diraš me - ne diram te”. Tolerancija i razumevanje nikada nikome nimalo zla nisu nanele.
Konačno, kao što se gej populacija razlikuje od hetero populacije tako se i hetero populacija u okviru sebe diferencira na one koji misle da je “gej ok” i na one koji misle da je suprotno.

Bilo kojoj od ove tri grupacije da pripadate, imajte na umu da je “lepota u različitosti”, živite svoj život i pustite druge da ga žive!

Katarina Ivanović

Ovo je priča o jednoj neobičnoj ženi, koja je po mnogo čemu bila jedinstvena u svoje vreme. Ta se njena jedinstvenost, preko oduševljenja njenih savremenika, očuvala i danas.

DETINJSTVO I ŠKOLOVANJE

Katarina Ivanović rođena je 15. maja 1811. godine u Vesprenu, u Mađarskoj, a detinjstvo provodi u Stonom Beogradu, današnjem Sekešfehervaru. Slikanje je zavolela još kao mala. Porodica joj se bavila trgovinom ali je bila vrlo siromašna, pa je Katarinino slikarsko obrazovanje na sebe preuzeo trgovac Đorđe Stanković, jedan od osnivača Matice srpske. On ju je poslao na školovanje u Peštu, kod mađarskih slikara Jozefa Peškija i Ravaja.

Iz Pešte je otišla u Beč, gde je provela dve godine u izuzetno teškim materijalnim uslovima. Zahvaljujući Đorđu Stankoviću, sprijateljila se sa groficom Čaki, uz čiju pomoć je 1835. godine primljena u Slikarsku akademiju, mesto gde žene u to vreme nisu imale pristupa. U Beču se takođe upoznala sa Vukom Stefanovićem Karadžićem i pesnikom Simom Milutinovićem Sarajlijom. Oduševljen njenom lepotom i pameću, Milutinović joj je 1837. godine posvetio svoj spev «Trojesestarstvo».

Za vreme svog boravka u Beču, naslikala je svoj autoportret i «Srpskog Omira», prikaz slepog guslara. U znamenitom «Srpskom narodnom listu» iz Pešte 1837. godine se prvi put predstavila kao umetnik, uz pohvale i reprodukciju njenog autoportreta.

Nakon završetka akademije u Beču, 1839. godine, upisala je Akademiju u Minhenu, koju je završila 1845.



U EVROPI

Katarina Ivanović je puno putovala. Obišla je Francusku, Italiju i Holandiju, neko vreme živela je u Zagrebu i Parizu, a Beograd je posetila svega dva puta. Pri prvom dolasku u Beograd, upoznala se sa Uzun-Mirkom Apostolovićem, čuvenim junakom iz Prvog srpskog ustanka, koji joj je poslužio kao model za njenu kompoziciju, «Juriš na Beograd pod Uzun-Mirkom 1806.». Prilikom svoje druge posete Beogradu, 1846. godine, odsela je u kući Sime Milutinovića Sarajlije, koji je već važio za njenog velikog obožavaoca. Tada je i naslikala njegov portret, kao i potret knjeginje Ljubice.

Nakon odlaska iz Beograda, trajno se nastanila u Stonom Beogradu 1848. godine. Sa svojim radovima učestvovala je na izložbama po Evropi, najčešće u Beču i Pešti, a 1866. godine, Narodni muzej u Pešti otkupio je njen portret Cara Ferdinanda.

Narodnom muzeju u Beogradu je 1874. poklonila osam, a zatim i 1879. još sedam slika, u lepim okvirima, zajedno sa 1000 forinti, u cilju osnivanja svog posebnog fonda. Poklanjanjem svojih slika, želela je da izrazi verovanje: «...da će Srbi poštu odati mojim delima i držaće me u svome spomenu...». Srpsko učeno društvo, 13. juna 1876. godine, izabralo ju je za počasnog člana, «kao jedinu od svih istaknutih Srpkinja».



NASLEĐE

Katarina Ivanović slikala je složene kompozicije, portrete i mrtvu prirodu, a smatra se predstavnikom akademskog klasicizma. Ukupno je uradila 48 slika, od kojih je deset nepovratno izgubljeno.

U njenim delima preovladava snažan uticaj motiva iz dveju nacionalnih kultura: mađarske i srpske. Ona je odrasla na multietničkom prostoru nekadašnje Austrijske carevine, u njenom ugarskom (mađarskom) delu. Gotovo da i nije govorila srpskim jezikom, ali oduševljenje srpskom kulturom ima koren u njenom druženju sa našom dijasporom u Beču. Ona se tada sprijateljila sa ljudima koji su bili potpuno posvećeni kulturnom radu u cilju napretka tada male kneževine Srbije, vazala Otomanske imperije. Ne treba da čudi što je jedno od njenih prvih poznatih dela bila slika «Srpski omir», prikaz slepog guslara, ako se zna koliku ulogu su guslari imali u očuvanju naše narodne poezije, a time i naše kulture, za vreme otomanske vlasti.

Svoje oduševljenje srpskom i mađarskom nacionalnom kulturom iskazivala je kroz svoje slike, bilo da su u pitanju složeni prikazi istorijskih prizora i portreti istorijskih ličnosti i običnih ljudi u narodnoj nošnji. Njene slike bile su na mnogim izložbama u evropskim gradovima, čime je Katarina Ivanović postala ambasador naše umetnosti i naše zemlje, koja svoju nezavisnost stiče na Berlinskom kongresu, četiri godine pre njene smrti.

Umrla je 12. septembra 1882. godine u Stonom Beogradu. Na inicijativu Društva prijatelja Narodnog muzeja, njeni posmrtni ostaci preneti su u Beograd 1967. godine. Sahranjena je na Novom groblju kod Kosturnice iz Prvog svetskog rata.

Kratka istorija srpsko-ruskih odnosa

Jedna od brojnih podela kod Srba je ona na “evropejce” i “rusofile”. Kada je ruski Gasprom isključio dovod gasa i pripretio celoj Evropi, mnogi ljudi u Srbiji su jedva dočekali da opet kažu kako se treba okrenuti Evropi, kako Rusija ništa ne valja i slično. Jedan od najvećih argumenata «evropejaca» je da smo prodali NIS Rusima za džabe, da smo uvek od njih očekivali pomoć a nismo je dobijali i da je jedini put kojim treba ići onaj evropski. A šta kaže istorija?

KO SU TI RUSI?

Rusi su kao i Srbi slovenski narod. Mnogi će dodati i da su naša pravoslavna braća. Pre oko 1500 godina počela je seoba slovenskih naroda i srpska plemena su krenula na jug, a ruska su krenula na istok. Za tih 1500 godina mnogo se toga izmenilo. Istorijski razvoj dva naroda tekao je nezavisno. U srednjem veku praktično nisu postojale veze između dva naroda. I Srbi i Rusi su imali političke veze sa Vizantijom, preko koje su primili pravoslavnu veru. Dok je srpska država napredovala za vreme dinastije Nemanjića, Rusija je bila skup malih kneževina koje su bile pod vrhovnom vlašću Mongola. Srpski kraljevi su se ženili grčim, bugarskim, mađarskim, ali ne i ruskim princezama. Srbija je izgubila samostalnost 1459. godine, a Rusija se oslobodila mongolske vlasti 1480. godine. Pad pod tursku vlast nije odmah doveo do okretanja srpskog naroda ka pravoslavnoj Rusiji. Naprotiv, u prvim vekovima pod Turcima narod se u borbi protiv Turaka oslanjao na Ugarsku, Austriju i Mletačku republiku, a srpski patrijarsi su često pregovarali sa rimskim papom o prihvatanju crkvene Unije.


Definitivno nije bio Srbin. Tito je odbio rusku pomoć 1944, a 1947. se suprotstavio Sovjetskom Savezu i Staljinu.

POČETAK MITA O RUSIJI

Teško je reći kada su Srbi počeli da vide Rusiju kao velikog zaštitnika i saveznika. Prelomna tačka je verovatno bio Veliki Bečki rat od 1683. do 1699. godine i Velika seoba Srba 1690. godine. U ovom ratu su Austrija, Poljska i Mletačka republika sklopili savez protiv Turske, a Srbi su se borili protiv Turaka. U rat protiv Turaka ušli su i Rusi koje je vodio Petar Veliki. Kada je u Sremskim Karlovcima sklopljen mir, Srbi su uglavnom bili razočarani. Velik broj Srba je 1690. godine pobegao iz Srbije i bili su raštrkani širom Vojvodine i današnje Mađarske. Veliki deo srpskih zemalja ostao je pod turskom vlašću, a i pored obećane verske jednakosti katolički sveštenici su stalno vršili pritisak na Srbe da promene veru.
Prvi put Rusi su pozvali Srbe u rat protiv Turaka 1710. godine kada je Petar Veliki napao turke na teritoriji današnje Ukrajine. Mnogi srpski oficiri su otišli u Rusiju i počeli su da prenose carske proglase kojim se Srbi pozivaju na ustanak. Crna Gora se odazvala carskom pozivu. Pohod Petra Velikog završio se teškim porazom na reci Prutu. Mir je bio nepovoljan po Rusiju, a hrišćani sa Balkana nisu dobili amnestiju. Turci su za odmazdu opustošili Crnu Goru, a Crnogorci su od Rusije dobili samo zahvalnicu i nešto novca kao odštetu. Srpski oficiri su od ruskog cara dobili plemićke tutule i visoke penzije i mnogi su imali veoma uspešnu karijeru u Rusiji.
I pored ovog neuspeha, mit o Rusiji je počeo da se raste u narodu. Mnogi Srbi, naročito iz Vojvodine, su odlučili da emigriraju u Rusiju. U XVIII veku bilo je više seoba u Rusiju, a dve najveće su bile 1752. i 1756. godine. U Ukrajini je osnovana srpska kolonija Nova Srbija koja je postojala od 1752. do 1764. godine. Srbi su u kolonijama angažovani kao vojnici. U XVIII veku u Vojvodinu dolaze ruski učitelji po pozivu srpskih sveštenika. U rusko-austrijsko-turskom ratu od 1735. do 1739. godine Austrijanci su doživeli poraz od Turske dok je Rusija ostvarila uspeh. Crnogorci su ponovo digli ustanak, ali je ustanak ugušen uz veliko stradanje naroda u Crnoj Gori. Bez obzira na novo stradanje, ugled Rusije je porastao. U drugoj polovini XVIII veka Rusija je još dva puta ratovala sa Turskom, ali nije bilo većih operacija i ustanaka Srba na Balkanu.


Poslednji ruski car Nikoj II Romanov. Njegov ultimatum je verovatno spasao srpsku vojsku u Prvom svetskom ratu.

KAKO JE PROPAO PRVI SRPSKI USTANAK

Kada je počeo Prvi srpski ustanak ustanici su tražili pomoć od Srba iz Austrije, Austrijske monarhije i naravno – od Rusije. Srbi su slali novac i oružje, a podrška Austrijanaca i Rusa se svodila na nedovoljne diplomatske napore. Posle velikih pobeda 1806. godine na Mišaru i Deligradu Turci su Srbiji ponudili mir koji je potpisao srpski ustanik Petar Ičko. Mir je bio veoma povoljan za Srbiju i garantovao je određenu autonomiju kakvu Srbija nije imala od 1459. godine. Međutim, Rusi su se spremali za rat protiv Turske i na njihov nagovor, mir je odbačen. Karađorđe i ustanici očekivali su veliku pomoć od Rusije, ali je ona uglavnom izostala. Od 1806. do 1812. godine trajao je zajednički srpsko-ruski rat protiv Osmanlijskog carstva. Ruska vojna pomoć svodila se na manje operacije u današnjoj Istočnoj Srbiji, gde su zajednički izvojevane dve velike pobede na Štubiku i Malajnici 1810. godine. Vojna pomoć je bila mala, a neki ruski izaslanici su se mešali u srpske unutrašnje poslove. Najveća zasluga Rusa za vreme ustanka je bila u tome što je veći deo turske vojske morao da se bori sa njima. Prelomna godina je bila 1812. kada je Napoleon Bonaparta napao Rusiju. Rusi su se veoma brzo povukli iz rata potpisavši mir u Bukureštu, koji nije bio povoljan po Srbiju. Sledeće godine vođeni su pregovori između ustanika i Turske uz posredništvo Rusije. Vođe ustanka su odbacile mir u Bukureštu i Turci su pregazili ustaničku Srbiju. Narod i vođe ustanka su pobegli u Austriju. Na veliko stradanje Srbije Rusi su odgovorili slabom diplomatijom, a vođe ustanka su dobile ruske penzije i posede. Kada je 1815. godine Miloš Obrenović podigao Drugi Srpski ustanak on je sklopio mir sa Turcima i intenzivnom diplomatijom sa evropskim silama obezbedio Srbiji određenu autonomiju.



BUGARSKA ILI SRBIJA?

Kada je 1875. godine počeo ustanak u Hercegovini svi su pomislili da se sprema konačno oslobođenje od Turaka. Srbija je 1876. godine zajedno sa Crnom Gorom ušla u rat. Srpsku vojsku vodio je ruski general Černjajev, a u srpskoj vojsci je bilo nekoliko hiljada ruskih dobrovoljaca. Posle teškog poraza kod Đunisa, Srbiju je od potpune propasti spasio ultimatum Ruske vlade koji je primorao Tursku na primirje. Godinu dana kasnije i Rusija je ušla u rat. Ovaj put je srpska vojska imala više uspeha i oslobodila je jug Srbije. U San-Stefanu je 1878. godine potpisan mir između Rusije i Turske. Rusi su zbog svog interesa odlučili da stvore Veliku Bugarsku koju bi lakše kontrolisali. Srbija je dobila nezavisnost, ali je polovina Južne Srbije sa gradovima Pirotom i Vranjem pripojena Velikoj Bugarskoj. Evropske sile nisu bile zadovoljne naglim jačanjem Rusije na Balkanu i poništile su ovaj mir. Na Berlinskom kongresu iste godine Srbija je dobila nezavisnost i celu Južnu Srbiju. Milan Obrenović, srpski knez, bio je razočaran ruskim odlukama i odlučio je da se okrene Austriji.

XIX VEK

U XIX veku počeo je razvoj Srbije - privredni, kulturni i društveni. Knez Miloš i njegovi naslednici odlučili su se za politiku koja se neće oslanjati isključivo na Rusiju, već i na Austriju i druge velike Evropske sile. Srbija je trebalo da iz zaostale poljoprivredne zemlje postane moderna evropska zemlja i bili su joj potreban novac i obrazovani ljudi. U razvoju Srbije Rusija praktično nije učestvovala. Najveći umovi XIX veka koji su obeležili srpsku istoriju, ekonomiju i kulturu, listom su se školovali u Austriji, Francuskoj i Nemačkoj. Novac je u Srbiju uglavnom dolazio iz srpske dijaspore u Austro-Ugarskoj monarhiji. Do kraja veka Srbija se značajno zadužila u Evropi (zvuči poznato?) kako bi se modernizovala, izgradila železnicu, industriju i vojsku. Na početku XX veka dolazi do naglog pogoršavanja odnosa sa Austrijom i Srbija se okreće Francuskoj i Rusiji.


Karađorđe je bio nezadovoljan ruskom pomoći u Prvom srpskom ustanku.

PRVI SVETSKI RAT

Na Kalemegdanu stoji spomenik zahvalnosti francuskom narodu za pomoć u Prvom Svetskom ratu. Francuzi su zaista poslali velike količine oružja i municije za vreme rata i francuske jedinice su se borile sa srpskim na Solunskom frontu. Francuzi su organizovali oporavak srpske vojske na Krfu. Manje je poznato da su municija i oružje plaćeni i da posle povlačenja 1915. godine i golgote u albanskim planinama niko nije hteo da pomogne srpskoj vojsci. Pretila je opasnost da preko 150 hiljada vojnika i izbeglica umre od gladi i bolesti na albanskoj obali. Italijani, koji su zvanično bili saveznici, pretili su da će napasti srpsku vojsku. Srpski kralj i vlada su počeli da zovu velike sile u pomoć. Nikola Pašić je 15. januara 1915. godine poslao telegram ruskom caru Nikolaju II u kome ga je molio za pomoć. Car je 18. februara poslao ultimatum Francuskoj i Engleskoj u kome je zapretio da će se Rusija povući iz rata ako se srpskoj vojsci ne pomogne. Tek posle njegove intervencije saveznici su odlučili da pomognu srpskoj vojsci i počelo je prebacivanje preživelih na Krf. Nikolaja II su tri godine kasnije ubili komunisti zajedno sa ženom i njihovo petoro dece, a srpska vojska je uz francusku pomoć uspela da ponovo oslobodi Srbiju.

SSSR I DUPLO NE

Carsku Rusiju nasledio je SSSR, prva komunistička država na svetu. Rusija je postala predmet obožavanja srpskih komunista, a tadašnja Jugoslavija se okrenula zapadu. Mnogi članovi komunističke partije, uključujući i Tita, boravili su u Rusiji i tamo se obučavali. Za vreme Drugog Svetskog rata ruske jedinice su zajedno sa partizanima oslobodile Beograd, ali je onda Tito odlučio da rat nastavi bez sovjetske pomoći. Jugoslavija je jedina zemlja u istočnoj Evropi koju nije oslobodila i kasnije okupirala Crvena Armija. Najveću cenu ove Titove odluke platila je Srbija jer je desetine hiljada srpskih mladića poginulo, a nije moralo. Posle rata Tito je okrenuo leđa Sovjetskom Savezu. Sve do 1991. Jugoslavija je bila neutralna, između istoka i zapada, ali mit o Rusiji nije nestao.



NOVA RUSIJA

Sovjetski Savez se raspao 1991. godine i oslabljena Rusija je nasledila nekadašnju velesilu. Poslednji put su mnogi u Rusiji videli spasioca 1999. godine. Verovatno se svi sećamo priča o raketnom PVO sistemu S-300, ili pamtimo ulazak ruskih vojnika u Prištinu koje su ljudi dočekali sa oduševljenjem. Na kraju pomoć nije stigla, mada se i danas mogu čuti komentari tipa «da je tada bio Putin, bilo bi drugačije».
Ono što se značajno promenilo od raspada SSSR-a je privredna razmena. Trgovina sa Rusijom je vekovima bila simbolična, pre svega zbog velike geografske udaljenosti. Danas je Rusija jedan od najvećih spoljnotrgovinskih partnera Srbije. Samo u 2008. godini uvoz iz Rusije iznosio je 3,5 milijardi dolara, pre svega zbog uvoza nafte i gasa. Sa Rusijom imamo sporazum o spoljnoj trgovini koji se očigledno dovoljno ne koristi i oko koga se danas svađaju «evropske» i «nacionalne» političke stranke. Ruski kapital je počeo da ulazi u Srbiju, uz mnoge kontroverze, naročito oko gasovoda i NIS-a.

DAKLE...

Šta možemo zaključiti iz istorije? Rusi su nas zaista više puta koristili za svoje interese, a 1813. i 1878. su nas ostavljali na cedilu. Uglavnom su nam pomagali onoliko koliko je njima odgovaralo. Za razvoj i oslobađanje Srbije nije zaslužna Rusija, već najviše naši preci. Bilo je i Rusa koji su nas zadužili, kao što je car Nikolaj II. Srbija se posle oslobađanja od Turaka razvijala zahvaljujući trgovini i kreditima sa zapadnom Evropom, ne sa Rusijom. Naši najveći naučnici i intelektualci su se školovali širom Evrope.
Kada se ovako pogleda, može se reći da su «evropejci» u pravu, da treba da se okrenemo ka Evropi, da će nas Rusi opet ispaliti i slično. Međutim isti ovakav tekst o većini zemalja Evropske Unije bio bi ispunjen ratovima, bombardovanjima, ucenama i mnogo gorim «ispalama» od onih koje su nam Rusi priređivali. Dovoljno je samo pogledati istoriju odnosa Srbije sa Nemačkom, Austrijom, SAD, Britanijom, a naročito sa nekim našim komšijama, kao što su na primer Hrvatska, Mađarska ili Bugarska. Srbija je oduvek bila samo igračka u rukama velikih sila, a jedina Evropska sila koja nas nikada nije napala je Rusija.

Sao Paulo

Sao Paulo (u prevodu “Sveti Pavle”) je najveći i najbogatiji grad u Brazilu, najveći grad na južnoj hemisferi i zajedno sa Nju Jorkom, Tokijom, Seulom i Meksiko Sitijem ubraja se u najveće na svetu. Sao Paulo je glavni grad istoimene države u Brazilu i predstavlja finansijsko, trgovinsko i umetničko “srce” Latinske Amerike.

Prva reakcija stranaca na grad je čuđenje i neverica, pogotovo ako dolazite avionom i vidite na horizontu grad bez kraja sa svojim ogromnim oblakoderima. Sao Paulo je neverovatan grad i pun kontrasta. Kao ekonomsko srce ne samo Brazila već i Latinske Amerike Sao Paulo je 19-ti najbogatiji grad na svetu (očekuje se da 2020. bude 13-ti) sa veoma jakom industrijom ali sa sve više rastućim uslužnim sektorom koji preuzima primat u ekonomiji.



ŽIVOT U MEGALOPOLISU

Živeti u tako velikom gradu ima svoje prednosti ali takodje ima i dosta problema. Ako pitate nekog ”paulistu” (žitelj Sao Paula) on će vam navesti kao velike probleme: bezbednost, zagadjenost i saobraćaj.

Ne može se reći da Sao Paulo spada medju najbezbednije gradove na svetu. Ako šetate centrom, idete metroom ili autobusom morate obraćati pažnju na razne džeparoše koji rade u grupama i “vrebaju” plen. Pre nekoliko godina otmice su postale “popularna” aktivnost među lokalnim kriminalcima. Stoga ne čudi što ovaj grad spada u sam svetski vrh po broju blindiranih kola. Od najboljih džipova pa sve do najpopularnijih kola svako može blindirati prozore, vrata i šta god još hoće. Sve rezidencijalne zgrade u Sao Paulu (pogotovo one koje se nalaze u samom centru grada) ogradjene su visokom ogradom i imaju obezbedjenje 24 sata dnevno, i svako ko želi ući u zgradu mora proći kroz strogo proveravanje. Čak i kada naručite pizzu ili bilo šta drugo morate sami sići da proverite i preuzmete narudžbinu.



Do pre koju godinu Sao Paulo je važio za jedan od najzagađenijih gradova na svetu. Iako je dosta toga poboljšano ipak i dan danas građani mogu osetiti efekte zagađenosti. Tokom zimskog perioda kada slećete avionom, možete videti kako se oblaci sivog dima obrušavaju nad gradom i pokrivaju veliki deo neba. Da bi se smanjilo i sprečilo dalje zagadjivanje lokalna vlast je uvela sistem rotacije automobila gde svakog dana automobili koji imaju odredjeni broj tablica ne mogu voziti gradom u vremenu najveće gužve. U gradu koji ima jedan od najvećih voznih parkova na svetu, to izgleda nije bilo dovoljno da se smanji svakodnevna gužva i haos pa se tako danas najviše vremena (i živaca) gubi u beskrajnim kolonama vozila koji ponekad dostignu i do stotinu kilometara! Zbog tolikih gužvi Sao Paulo je postao poznat i kao grad sa najvećim brojem helikoptera u privatnom vlasništvu na svetu, tako da skoro sve poslovne zgrade, hoteli, tržni centri čak i pojedine radnje imaju na krovovima heliodrom. Tako da oni imućniji ljudi koji nemaju vremena za gubljenje u gužvama najradije se odlučuju za ovaj skupi transport.



Poput Nju Jorka, za Sao Paulo se takođe kaže da je grad koji “ne spava”, što je zaista istina. Danju ritam je dinamičan, ljudi neprestano jure negde obavljajući poslove, helikopteri i avioni preplave nebo kao armija “osica”…Ali zapravo noću Sao Paulo pokazuje svoju drugačiju stranu. Postao je običaj među onima koji su zaposleni da se svakog petka nakon radnog vremena, okupe u nekom pabu ili kafiću kako bi se odmorili i družili sa prijateljima i kolegama. To je postalo poznato kao “happy-hour”. Noćni život je veoma buran i aktivan, diskoteka i klubova ima skoro na svakom ćošku i za sve ukuse, od klasične elektronske muzike pa do panka, džeza i etno muzike. Neki spadaju medju najbolje klubove na svetu i u njima svake nedelje nastupaju svetski poznati di-džejevi.

METROPOLA

Sao Paulo je multikulturalan i kosmopolitski grad u kojem se isprepleću razne kulture i nacionalnosti. Italijani, Portugalci, Jevreji, Nemci, Španci, Japanci, Libanci i Sirijci predstavljaju najbrojnije kolonije imigranata i najviše zahvaljujući njima Sao Paulo je doživeo ogroman industrijski i ekonomski progres tokom prošlog veka.

Svaka zajednica živi u nekom delu grada (nešto kao Kineska četvrt i Bruklin u Nju Jorku), tako je ”Liberdade” (“Sloboda”) deo grada gde uglavnom živi orijentalni deo populacije. Japanci su ovde većina ali ima i Koreanaca i Kineza. Interesantno je da u tom kvartu živi najbrojnija japanska populacija van Japana, ceo kvart je dekorisan tradicionalnim crveno-belim japanskim svetiljkama i karpama (vrsta ribe) koji u Japanu predstavljaju znak sreće. Ovde često na ulici možete čuti kako se priča na japanskom, a jednom godišnje se organizuje veliki festival japanske kulture gde možete naučiti da igrate japanski šah “go“, da uživate u kabukiju (japansko pozorište), čitate najnovije manga stripove dok jedete “sushi” ili “yakisobu” (povrće, rezanci i meso) ili ako želite da naučite za par sati osnovne stvari japanskog jezika i pisma.

Italijanski tradicionalni kvart se zove “Mooca“ u kojem se nalaze razne tradicionalne zanatske radnje kao i najbolji italijanski restorani (trattoria) koji serviraju jela baš kao u Italiji: pasta ide obavezno uz crno vino, masline kao predjelo dok parmezan izrendaju pred vama što uz tradionalne kockaste stolnjake daje poseban šarm celom ambijentu. Pošto je većina imigranata koji su došli bila sa juga Italije (prvenstveno Napulja), oni su razvili poseban dijalekt koji meša malo portugalskog i malo italijanskog sa juga koji veoma lepo zvuči ali treba malo vremena da se shvati. U ovom tradicionalnom kvartu godišnje se organizuju razne manifestacije i vašari na kojima se prodaju tradicionalna italijanska jela i vino dok slušate tradicionalnu muziku i osećate se kao da ste u Italiji. Najpoznatiji su vašari “San Vito“, “San Gennaro“ (u čast sveca grada Napulja) i “Nostra Signora di Acheropita“. Imigranti arapskog porekla se bave tradicionalno trgovinom i zato je ulica 25. mart, inače poznata po trgovinskim radnjama, njihovo mesto. Ta ulica je poznata i po uličnim prodavcima, koji pogotovo za vreme praznika preplave ulicu nudeći svoje proizvode. Za vreme Božića i Nove Godine vlada opšta pomama za poklonima a može se i reći histerija. Ljudi kupuju i nose kutije i kese pune poklona, od sitnica pa sve do najnovije tehnike.



Srpska kolonija je mala ali postoji čak i jedan Srpsko-brazilski klub prijateljstva koji se nalazi u Sao Paulo. Tamo se organizuju slave kao vid druženja Srba i njihovih naslednika. Čak postoji i jedan restoran koji nosi ime našeg glavnog grada i koji nudi tradicionalnu srpsku i mađarsku hranu, tako da ako se zateknete u Sao Paulu i ako ste se uželeli domaće kuhinje znate već gde da idete.

NEJEDNAKOST I RIVALITET

Ako ste kupoholičari onda je ovaj grad kao stvoren za vas. Sve svetske poznate marke imaju svoje radnje i predstavništva, od Gučija do Ferarija. Sao Paulo ima više od 70 tržnih centara, počev od onih malih sa 2,3 nivoa do gigantskih sa 6,7 nivoa, 20 bioskopskih sala, kuglanama i svim drugim pratećim sadržajima. Najpoznatija radnja koja zastupa te inostrane marke se nalazi u sred Morumbija, koji je najelitniji deo grada. Ova radnja ima heliodrom na krovu, hladan šampanjac za klijente kao i lično obezbedjenje za svakog posetioca.



Ipak, luksuz nije pravo lice grada. Sao Paulo je najbolji pokazatelj nejednake distribucije bogatstva izmedju stanovništva. Dok neki imaju previše drugi imaju premalo. Centar je naravno najbogatiji, stanovi koštaju i do nekoliko miliona evra (mada ako uporedimo kvalitet i cenu, ispada da je Beograd daleko skuplji). Ponekad centar izgleda kao neka izložba automobila: Ferari, Jaguar, Lamborgini, Bentli, BMW, Mercedes su normalne pojave i ima ih svih boja i modela. Međutim čim izađete malo van centra vidite daleko skromnije kuće i ljude. Brz razvoj Sao Paula je uticao na to da ovaj grad privuče ljude u potrazi sa boljim životom. Uglavnom su to ljudi sa severa Brazila koji je siromašniji. Urbanizacija okolnih naselja i gradova nije tekla planirano tako da u tim naseljima, gde živi siromašnija populacija, problemi sa kanalizacijom i strujom su česta pojava. Indeks humanog razvoja pokazuje da se neki delovi grada po kvalitetu života mogu porediti ili čak prevazići zemlje poput Kanade, Irske, Švedske i Holandije, dok siromašnije četvrti imaju ovaj indikator na nivou Gvajane i Azerbejdžana.



Čuveni je rivalitet izmedju žitelja Rio de Žaneira i Sao Paula. U skoro svemu se nadmeću; “karioke” prebacuju da imaju bolje plaže, da su im devojke lepše kao i to da ne moraju da se guše u dimu. “Paulisti“ prigovaraju da je njihov grad najbogatiji i da ne moraju da se plaše da će ih neki “zalutali” metak pogoditi kao što je slučaj u Riu. A tek kad se u priču umeša fudbal... U Sao Paulu postoje 3 veoma pa čak i svetski poznata kluba. Ljubitelji fudbala će prepoznati imena «Palmeiras», «Corinthians» i «Sao Paulo». «Palmeiras» je klub italijanskih imigranata i prvobitno se zvao Palestra Italia, «Corinthians» je osnovao Čarls Miler (Englez koji je doveo fudbal u Brazil) dok je «Sao Paulo» oduvek bio poznat kao klub za koga navijaju bogatiji ljudi. Utakmice izmedju klubova iz Ria i Sao Paula uvek privuku veliku pažnju kao i gomilu emocija. Ne zaboravimo da u Brazilu fudbal nije samo igra već i religija.

Sao Paulo je grad koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim, ili ga volite ili ne. Ali jedno je sigurno, to je grad koji je stvoren da bude nosilac promena, baš kao njegov moto koji se nalazi i na zastavi grada: “Non ducor, duco“, što znači “Nisam vodjen, ja sam vodja“.

S vremenom izvan vremena

Sve je počelo od plana. Plan mi se činio neophodnim. Plan me je uljuljkao u sigurnost. Plan me je unakazio.

Nekada davno, sedeo sam na verandi kuće mog prijatelja. Bili smo na moru. Bilo je rano ujutru, negde oko podneva. Smokva u dvorištu je morala biti kultivisana, podignuta, potkresana. Trebala joj je polugeneralka sa šminkom kao za mjuzikl. Nešto je moralo biti učinjeno. U treptaj oka, na stolu se našao fiskalni račun od prethodne noći i hemijska koja je iritantno ostavljala tragove mastila po rukama. Bilo mi je rečeno da prvo treba sastaviti plan. Kako sam bio u Crnoj Gori, odupro sam se porivu da prosto ustanem i potražim parče kanapa i sekiricu. Bio sam na međukulturalnoj klackalici, i morao sam znati kada treba da poštujem tuđe običaje. Do noći smo sastavili spisak: 7m kanapa i izvaditi testeru ispod kreveta. Pet dana kasnije imali smo kanap. Deset dana od kupovine kanapa, negde oko Zlatibora, setio sam se da mi je klupče još uvek u gepeku. Dobio sam SMS: „Hajde sledeće godine da završimo sa dizanjem smokve. Nema brige, neće ona nikuda.“
Na toj osnovi ja sam gradio svoju ideju o savršenom planu. Olovku i obaveze sam već imao, nedostajao je samo rokovnik ili planer otvoren za saradnju. Svakako, ko je mogao da pretpostavi da se u tolikoj ponudi krije zamka. Zavera! Namera da se čovek postepeno uništi! U Beogradu ima šestohiljadasedamdesetpet knjižara, od kojih se u svakoj krije zavidan broj planera različitih veličina i težina, naslovnica i tematika, sa slikama unutra i bez slika, mirišljavih ili ne, humanitarnog ili sebičnog karaktera, sa spiralom ili bez, tvrdih korica ili ne, u rukama mlade prodavačice ili zaludnog slučajnog posetioca koji je ubeđen da mu je to kišobran u ruci. Planeri su novi potrošački bum. Tropsko voće je stara vest. Neka neko javi tankerima da se vrate nazad.

Preostalo mi je samo da dignem ruke, sednem u autobus, promenim autobus, završim u tramvaju i pešačim 15 minuta do kuće kako bih na kompjuteru napravio svoj sopstveni planer, jednostavan i upotrebljiv. Beli papir i crne linije i slova. Minimalizam je potcenjen. Do noći sam sastavio spisak: instalacioni CD za Corel ili Photoshop i smisliti dizajn. Do prekosutra sam imao jedan CD koji nije radio i pet ljudi koji nisu posedovali magični plastični krug koji će me dovesti bliže rešenju svih mojih problema. Dan kasnije mi je sinulo – Excel! To je moralo da upali. I upalilo je. Štampač nije... Laser otegao papke. Toner se obesio. Zaliha papira beskonačna zbog nekontrolisane seče šuma. Nije se mrdalo sa mrtve tačke. Prevashodnost postojanja plana gomilala je obaveze po ceduljicama, mobilnom telefonu, iscepanim stranicama svesaka, lecima iz pošte, podlakticama i dlanovima po uzoru na film „Memento“. Ostalo mi je samo da poludim. Ili da se manem prefinjenosti. Uzeo sam prazan papir i flomaster, i nacrtao radnu nedelju. Ispisao datume. Bez greške. I krenuo sa prvim unosom podataka. Crvena vrpca je bila presečena, podaci su se samo slivali. Bila je to zastrašujuća bujica. Na nadlanici mrlja. Eto, eto šta se dešava kad je kupanje svakodnevni ritual. U pitanju je bila ili tragedija ili jedna obaveza manje. Dobijao je optimizam, na svim poljima. Hronološki unos. Podaci sortirani po važnosti, geografskoj lokalizovanosti, ljudstvu i opštinama. Sve je sad na papiru. Ništa neće promaći. Sve ću stići!
Bio sam neispavan. Bio sam na veštački stvorenoj energiji, onoj što se javlja neposredno pre nego što se strovalimo mrtvi ili onesvešćeni u tanjir supe za koji smo mislili da je coca-cola. Želeo sam coca-colu jer ona daje energiju. Oštećenje jetre je bilo prihvatljiv rizik, morao sam stići. Bio sam neuništiv.

Trebalo je da ustanem u osam ujutru, pojedem bilo šta da bih preživeo do podneva, jer sam od deset do podneva bio na predavanju. Onda bih od podneva uzeo kesicu nečega na trafici da me drži do tri popodne. U dvanaest i deset sam morao da budem u knjižari da kupim poklon, a u jedan da se nađem sa troje ljudi istovremeno. Usput bih negde kupio časopise koje bih inače samo stavio na pod sobe i ostavio ih tu zauvek, jer nikad nemam vremena da ih izlistam. U četiri bih stigao kući sa sat vremena zakašnjena od planiranog i želucem koji bi progrizao kroz plutonijum samo da dobije svoj ručak. Ručak se neplanirano oduži. Kao i uvek. Onda bih upalio kompjuter i otvorio knjigu. U pola podvučene treće rečenice na levoj strani stiže pošta. Čitam mail. Pa drugi, pa treći. Odgovaram na jedan, a drugi čuvam u neposlatim porukama kako bih ga kasnije poslao kad proverim tačnost podataka koje sam napisao. Dok proveravam podatke, zvoni telefon. Pa druga linija u toku prvog razgovora. Stižu tri SMS-a i mobilni zvoni. Kum pita kad ćemo na pivo. Dva fiksna telefona još uvek sa otvorenim linijama. Voda na ringli kipi. Jedan razgovor odložen, drugi u toku za vreme spašavanja džezve. Pri kraju razgovora otpočinjem da kucam članak. Jednom rukom. U nuždi se sve može, nije prvi put. Posle četiri ispisana reda stiže jedan članak na pregledanje. Pa drugi. Jedan kucan nogom, drugi s pola mozga. Meni se javlja poriv da izbegnem u Mongoliju. Devet uveče. Artritis u prstima, ogluveo od telefona. Farmerke nisam kupio tog dana. Kola ću prati sutra. Zvaću čoveka za popravku štampača prekosutra. Zakasnio na rok za prijavu za neki tamo seminar. To može da se precrta. Bio na predavanju – precrtano. Konsultacije, sledeće nedelje. Tekstovi sređeni. Nastavljam da kucam započeti. Setim se da lekciju nisam podvukao. Između tastature i knjige shvatim da nisam još večerao. Oduži se večera. Još jedan telefonski razgovor, sa ozbiljnom tematikom nedostatka vremena za obaveze. Razgovor od pola sata. Vraćam se za knjigu i podvučem pola lekcije. Pogled mi zaluta na ekran i uvidim da je pristigao još jedan tekst. Svež. Još mu je zadihan attachment od trčanja po mreži. Perfektan. Bez zamerki. Nadam se da autor uživa spavajući u toploj postelji. Nastavljam da kucam neposlati mail od popodneva. Kucam svoj članak. Pet sati i četrdeset devet minuta ujutru. Perem zube i sečem dotok kiseonika u mozak, moram uhvatiti bar dva sata sna, imam popunjen dan sutra.

Budim se u dva popodne, prespavavši dan. Prepisujem sve obaveze od tog dana na sutrašnji. I od prethodnog na sutrašnji. I od ponedeljka na sutrašnji. I od marta, na sutrašnji. Bio sam neuništiv. Savršeni plan nije mogao da omane.

List ”MonopolList” vas uvodi u svet i kulturu alkoholnih i bezalkoholnih pića

Kako su nastala najpopularnija pića na svetu, kako se služe, uživaju i šta treba da znate o njima...

Vodka – od carskog pića do bega u “beli viski“

Najpreciznija definicija vodke bila bi – “žestoko alkoholno piće koje se dobija od etil-alkohola poljoprivrednog porekla, bilo putem rektifikacije (prečišćavanja) ili filtracije (kroz aktivni ugalj)“. Vodka ne mora da se pravi samo od žitarica, krompir sasvim dobro može da posluži kao baza za dobijanje alkohola. Najbolje marke vodke se, ipak, uvek prave od žitarica, najčešće ječma i pšenice, ponekad raži. Takve vodke na samoj etiketi nose naziv “žitne vodke“ (100% grain). Što se samog nastanka tiče, vodka vodi poreklo sa prostora današnje Poljske, međutim, Rusi će to osporiti, tvrdeći da poreklo vodi iz zapadne Rusije. Proizvodnja vodke nije uslovljena nikakvim posebnim geografskim i/ili klimatskim uslovima i sirovinama, zbog čega je najčešće proizvođeno žestoko alkoholno piće na svetu.



Iako vodi poreklo sa prostora Rusije i Poljske, vodka se danas proizvodi svuda u svetu, a najveći proizvođač je američka firma “Smirnoff“. “Smirnoff“ je vodka koja se pravi po tradicionalnom ruskom receptu porodice Smirnov. Pjotr Arsenijevič Smirnov je osnovao destileriju daleke 1860. godine i do Oktobarske revolucije bio je ekskluzivni snabdevač ruskog dvora vodkom. Prve zakone i standarde u proizvodnji vodke uveo je, 1894. godine, Car Aleksandar III Aleksandrovič. Nakon revolucije, porodica Smirnov emigrira u Francusku, a zatim u SAD. Firma, koja naziv nosi po osnivaču (Pjotr umire 1910. a firmu nasleđuje njegov sin Vladimir), tokom boravka u Francuskoj, menja ime u “Pierre Smirnoff“, što i danas piše na bocama ove vodke. U SAD, “Smirnoff“ ostvaruje veliki bum na tržištu alkoholnih pića za vrlo kratko vreme, pod reklamnim sloganom “beli viski“ (viski i vodka su jako slični po procesu proizvodnje, a u Americi je viski bio najpopularnije piće u vreme kada se pojavila vodka). Danas se “Smirnoff“, po originalnoj ruskoj recepturi, proizvodi u preko 30 fabrika širom sveta i predstavlja najprodavaniju vodku na svetu.

Što je vodka kvalitetnija, ima neutralniji miris i ukus i potpuno je bezbojna i ima manju gustinu i specifičnu težinu, osim u slučaju kada sadrži neke aromatične dodatke. Proizvođači vrhunskih vodki destiluju je tri ili čak četiri puta da bi dobili što čistiji proizvod. Neke marke u procesu rektifikacije koriste mleko tj. mlečne proteine za ispiranje produkta, dok neke primenjuju filtraciju kroz aktivni ugalj. Vodka se tradicionalno servira iz “shot“ čašica, prethodno dobro rashlađena (čak i do -10 ili -12°C). Tako rashlađena, pije se naiskap i ima izuzetno snažno, ali prilično odloženo dejstvo (alkohol deluje tek zagrevanjem u organizmu). Zbog svoje čistoće, vodka se ubraja u pića od kojih se najređe dobija mamurluk, uprkos raširenoj zabludi koja tvrdi suprotno. Pošto je vodka piće bez ukusa, arome i boje, veoma je zahvalna za pripremu najrazličitijih koktela. Neke od najpoznatijih vodki na svetu su “Smirnoff“ (SAD), “Finlandia“ (Finska), “Stolichnaya“ (Rusija), “Standart“ (Rusija), “Absolut“ (Švedska), “Wyborova“ (Poljska), “Belvedere“ (Francuska) i mnoge druge. U novije vreme, proizvode se i aromatizovane vodke, uglavnom sa voćem kao što su limun, breskva, ananas, trešnje i sl, mada se dodaju i biber, razni začini itd.

Ser Ernest Radeford, predsednik Kraljevske Akademije i dobitnik Nobelove nagrade, ispričao je sledeću priču (jos nije utvrđeno da li je istinita ili je samo urbana legenda, no to nije ni bitno već je bitna suština): Pre izvesnog vremena pozvao me je kolega. Spremao se da nekom studentu da "nulu" za njegov odgovor na neko pitanje iz fizike, dok je student, naprotiv, zahtevao najvišu ocenu! Ispitivač i student su se ipak složili da se dovede nezavisni "arbitar" i ja sam bio izabran. Pročitao sam ispitno pitanje: pokazati kako je moguće odrediti visinu neke visoke zgrade pomoću barometra.

Studentov odgovor je glasio: "Odneću barometar na vrh zgrade, vezaću ga za dugačak konopac, spustiću ga do trotoara, a zatim ću ga ponovo podići. Izmeriću dužinu konopca. Dužina konopca je visina zgrade. Student je zaista imao dobar razlog za visoku ocenu, s obzirom da je dao kompletan i tačan odgovor! S druge strane, kad bi dobio visoku ocenu iz fizike, to bi značilo svojevrsno priznanje u ovoj oblasti, što njegov odgovor nije potvrđivao!

Predložio sam da student još jedanput pokuša rešiti ovaj zadatak. Dao sam studentu šest minuta da reši zadatak uz upozorenje da njegov odgovor mora pokazati bar neko znanje iz fizike! Pri kraju petog minuta student još ništa nije bio napisao! Pitao sam ga želi li odustati, ali mi je on odgovorio da ima jako mnogo odgovora za taj problem: upravo je razmišljao o najboljem rešenju. Izvinio sam se što ga prekidam i zamolio ga da nastavi.

U sledećem minutu on je napisao svoj odgovor koji je glasio: Odneti barometar na vrh zgrade i nagnuti se preko ruba krova. Ispusti barometar, a štopericom meriti vreme dok ne tresne o trotoar. Tada, koristeći formulu x=at2/2, izračunati visinu zgrade! U tom trenutku sam pitao kolegu da li sad on odustaje od davanja loše ocene! On se složio i dao studentu skoro najvišu ocenu.

Dok sam napuštao koleginu kancelariju, setio sam se da mi je student rekao da ima još mnogo rešenja za taj problem, pa sam ga pitao: Koja?? Pa, reče student, postoji mnogo načina da se odredi visina zgrade uz pomoć barometra.

Na primer, možete izneti barometar napolje, pod pretpostavkom da je sunčan dan, izmeriti visinu barometra, zatim dužinu njegove senke, dužinu senke zgrade, i onda običnom proporcijom, uz pomoć Talesove teoreme, izračunati visinu zgrade! Sjajno - rekao sam. A ostali načini? Da, rekao mi je student,
postoji jedna osnovna metoda merenja koja će vam se sigurno dopasti. U ovoj metodi, uzmete barometar sa sobom i počnete se peti uz stepenice. Prethodno, na zidu povučete crtu da označite dužinu barometra. Zatim, kako se penjete, markirate stalno dužinu barometra. Tako ćete dobiti visinu zgrade u jedinicama dužine barometra!? Vrlo direktna metoda! - rekao sam.

Naravno, a ako želite malo sofisticiraniju metodu, možete vezati barometar za kraj opruge, zaljuljati ga kao klatno i zatim odrediti vrednost gravitaciono ubrzanje g na nivou ulice, a onda na vrhu zgrade. Iz razlike za gravitaciono ubrzanje g može se, u načelu, izračunati visina zgrade! Takođe, koristeći isto načelo, možete odneti barometar na vrh zgrade, vezati ga za dugačak konopac, spustiti ga do samog trotoara i tada ga zaljuljati. Tada možete izračunati visinu zgrade prema periodu oscilacije! Na kraju, zaključio je student, postoje i mnogi drugi načini rešavanja problema.

Verovatno najbolji način je, da ponesete barometar u prizemlje i da pokucate na vrata nadstojnika zgrade. Kada vam nadstojnik otvori vrata, vi samo trebate reći: Gospodine nadstojniče, ovo je divan barometar! Ako mi kažete kolika je visina zgrade, pokloniću vam ga.

U tom trenutku nisam mogao izdržati i pitao sam studenta da li zaista ne zna konvencionalan odgovor na ovaj problem. Priznao mi je da ga zna, ali mi je rekao da mu je muka asistenata i predavača na fakultetu koji mu pokušavaju nametnuti svoj način mišljenja.

Student se inače zvao Nils Bor - genijalni danski fizičar (atomska fizika, nuklearna fizika, kvantna mehanika), dobitnik Nobelove nagrade 1922. godine.

PARTNER

Bogati biznismen je seo da popriča sa svojim zetom. “Dobrodošao u porodicu!”, reče biznismen. “Toliko sam srećan zbog tebe i moje ćerke da te imenujem ravnopravnim partnerom u mom preduzeću. Tvoj posao će biti da dolaziš u fabriku svaki dan i učiš kako funkcioniše proizvodni proces”. Zet ga prekinu: “Pa…ovaj, u stvari ja ne volim fabrike. Ne prija mi buka.” Tast je na to rekao: “Dobro, onda ćeš raditi u kancelariji i nadzirati poslovanje”. “Ne volim ni rad u kancelariji”, reče mladić. “Ne mogu da podnesem da sedim za stolom po ceo dan”. “Čekaj malo”, reče uznemireni tast. “Upravo sam te načinio partnerom u mom preduzeću, a ti mi kažeš da ne voliš ni fabrike, ni menadžerske poslove? Šta onda predlažeš?”. “Jednostavno”, reče zet. “Otkupite moj deo”.


KAKO SE SKLAPA POSAO

Otac: Želim da oženis devojku po mom izboru.
Sin: Ne, sam ću odabrati ženu svog života!
Otac: Ali ta devojka je ćerka Bila Gejtsa!
Sin: Opa, u tom slučaju...OK!
Posle toga, otac odlazi do Bila Gejtsa.
Otac: Imam idealnog muža za vašu ćerku.
Bil Gejts: Ali moja ćerka je previše mlada za udaju!
Otac: Ali taj mladi muškarac je potpredsednik Svetske banke!
Bil Gejts: Opa, u tom slučaju...OK!
Na kraju, otac odlazi u posetu predsedniku Svetske banke.
Otac: Imam jednog mladog muškarca kojeg bih preporučio za potpredsednika.
Predsednik: Ali već imam više potpredsednika nego što će mi ikad trebati!
Otac: Ali taj mladi muškarac je oženjen ćerkom Bila Gejtsa!
Predsednik: Opa, u tom slučaju...OK!


Čudni propisi - Šašava Evropa

ŠVAJCARSKA
Zabranjeno je povlačiti vodu i olakšavati se stojeći, posle 10 sati uveče.
Iako je zabranjena proizvodnja, držanje i prodaja apsinta, sasvim je legalno konzumirati ga.
Svaki auto koji ima gume za sneg mora da ima nalepnicu koja označava da vozač ne sme da vozi brže od 160 km/h sa njima.
Kažnjava se svako ko ostavi ključeve u kolima i vrata od kola otvorenim.

VELIKA BRITANIJA
Samo sa dozvolom policijskog komesara moguće je prevoziti krave izmeću deset časova ujutru i sedam sati popodne.
Oni koji žele da kupe televizor, moraju prethodno da pribave dozvolu.
Prisvajanje napuštenog prtljaga smatra se terorizmom.

IRSKA
Bilo koja osoba koja se pretvara ili zaista praktikuje vradžbine, biće osuđena na godinu dana zatvora.

FINSKA
Taksisti su dužni da plaćaju određenu naknadu ako puštaju muziku svojim mušterijama tokom vožnje.

DANSKA
Ako kočija pokuša da zaobiđe kola, a konju postane nelegodno, vlasnik automobila dužan je da zaustavi, i ako je potrebno, prekrije auto.
Niko ne sme da pokrene kola dok je neko ispod istih.
Obrok se ne mora plaćati ukoliko osoba proceni da nije sita.

FRANCUSKA
Zabranjeno je ljubiti se na šinama.
Zabranjeno je slikati policajce i policijska vozila, čak iako su samo u pozadini.
Pepeljara se smatra hladnim oružjem.