Teme u ovom broju:

Fakultet
ISWIB 2009 - CHALLENGE OF CHANGES!
Održano predstavljanje kompanije Nelt
Case Study Show 2009
Fakultetske vesti

Ekonomija
SUNCEM NA SRBIJU
Kritika SOS prodavnica
Veći porez, spas za Srbiju
Mala preduzeća, veliki biznis
Agonija koja traje

Društvo
60 minuta
Ne slušaj njih - kaži svoj stih
Lucidni snovi
Novi sjaj stare kaldrme
Da li nas u svakoj kancelariji strpljivo čeka mobing?
Posle snova... Pogled u sutra

Mozaik
Droga, alkohol i rokenrol
Veliki trgovac i pokrovitelj prosvete
Izbor
Imigrantsko odredište
Sve što ste hteli da znate, a niste smeli da – pijete!
Šarena strana

Gimnazijalske akcije
''Alasi''

Međunarodna studentska nedelja u Beogradu

Nestranačka, neprofitna i nevladina studentska organizacija Svetski omladinski talas (World Youth Wave) po treći put organizuje festival pod nazivom Internatinal Student Week in Belgrade koji će se u našem glavnom gradu odžati od 09. do 16. avgusta tekuće godine.



Svetski Omladinski Talas je skup studenata, postdiplomaca i stručnjaka u usponu objedinjenih u ideji da mladi ljudi treba da budu stub svakog društva i da neizostavno moraju da imaju priliku da izraze svoje ideje, stavove, želje i težnje, kao i šansu da iste hrabro i samostalno sprovedu u delo. Ova relativno mlada organizacija (formirana 2005. godine) smatra da osnova svakog društva treba da bude demokratija, međusobno poštovanje, razumevanje, upoznavanje i uvažavanje brojnih različitosti kako u svakoj državi pojedinačno, tako i u celom svetu. U uslovima u kakvim danas živimo većini mladih ljudi “beli svet” je, neosporno, prilično daleko. Zato će ovog leta, ponovo, svet doći kod nas!



ŠTA JE ZAPRAVO ISWIB 2009?

International Student Week in Belgrade (ISWIB) je festival koji će se održati u Beogradu od 09. do 16. avgusta i okupiće 200 studenata iz Srbije, Evrope i celog sveta razvrstanih u 10 različitih radionica. Radionice nose nazive u skladu sa temama koje obrađuju: Kultura i umetnost, Zaštita životne sredine, Ekonomija, Zdravlje, Ljudska prava, Mediji, Aktivizam mladih, Društvo, Umetnost fotografije i, na kraju, Umetnost filma. Studenti se prema afinitetima priključuju nekoj od ovih radionica. Potom se u okviru svake od njih održava niz predavanja, prezentacija, kao i interaktivni rad koji podrazumeva otvoreno i slobodno iznošenje znanja, pitanja i sučeljavanje različitih stavova. Tako na primer, u okviru radionice Umetnost i film, polaznici će biti u prilici da pomoću video kamere i računara za montažu učestvuju u procesu stvaranja dokumentarnog filma, od rada na scenariju, snimanja na terenu, montaže, pa sve do postprodukcije.

OTVORENA PREDAVANJA I PANEL DISKUSIJA

Osim radionica, u okviru edukativnog programa ISWIBa predviđeno je i održavanje dva predavanja koja će obrađivati aktuelne teme vezane za probleme društva i identiteta kao i problem nasilja nad ženama i decom. U okviru ISWIBa 2007 ( prvi put se ovaj festival održao 2006., a 2008. godine je iz objektivnih razloga izostao) je upravo predavanje Anti-trafiking centra koji se žestoko bori protiv sve masovnije pojave trgovine ljudima, privuklo najviše pažnje i interesovanja publike. S druge strane, panel diskusija okupiće najistaknutije ljude iz sveta politike, ekonomije, medija i sl. (na ISWIB-u 2007. neki od predavača bili su i Radovan Jelašić i Dušan Janjić) koji će, ovog puta, govoriti o svojim stavovima i argumentima za ili protiv evropskih integracija. Oba predavanja, kao i panel diskusija, otvorena su za sve zainteresovane građane.



PARTY ALL THE TIME

Broj studenata koji će učestvovati na festivalu ogranicen je na 200, i to 150 ljudi iz sveta i 50 iz Srbije. Osim nesumnjivo kvalitetnog, edukativnog programa, predviđen je i bogat i interesantan zabavni program. Pored Salsa žurke, karaoke večeri, odlaska na Beer fest, stranci će takođe biti u prilici da upoznaju i osete čari Skadarlije kao i nekog od beogradskih splavova. Najveće interesovanje, ipak, tradicionalno postoji za Sajam država (Country fair) u okviru koga će svi učesnici imati mogućnost da na improvizovanim štandovina izlože svoju hranu, piće i ostala nacionalna obeležja. Takođe, planiran je i Sportski dan na Adi Ciganliji.



POSTANI I TI DEO ISWIB-a 2009!

Pravo učešća na ovom festivalu imaju svi studenti, bez obzira na oblast studiranja i godinu studija. Participacija za inostrane studente iznosi 50 evra (i uključuje smeštaj, hranu, učešče u radionicama i promotivni materijal) dok je za naše studente cena upola manja (pod uslovom da smeštaj i ishrana budu u njihovoj, sopstvenoj režiji). Za učešće možete aplicirati na zvaničnom sajtu ISWIB-a: www.iswib.org, i to do 30. aprila. Upoznavanje novih kultura, jezika, sticanje novih saznanja, sklapanje brojnih prijateljstava su neoizostavni deo ISWIB-a 2009! Zašto ne budes i ti? Požuri i prijavi se!

Centar za karijerno vođenje i savetovanje

Centar za karijerno vođenje i savetovanje i u ovoj godini, godini svetske ekonomske krize, i dalje širi svoj klub partnera-poslodavaca, koji žele da unaprede svoje konkurentske prednosti angažovanjem studenata Fakulteta.

Ovog puta, te interese je prepoznala i kompanija Nelt, vodeći distributer u Srbiji, koja se u utorak, 17.03.2009.god., u punom amfiteatru 6 i predstavila studentima Fakulteta. Ispred kompanije su govorile Ivana Lazor i Zorana Radić iz sektora za ljudske resurse.

Nakon uvodnih reči o samoj kompaniji, Ivana i Zorana su prisutnima približile sam proces selekcije i regrutacije u kompaniji Nelt. Proces selekcije kompanije Nelt započinje testom koji svi prijavljeni kandidati moraju da polažu, da bi zatim oni koji isti i polože bili kontaktirani za dalje intervjue. Nakon intervjua, sektor za ljudske resurse zajedno sa ljudima iz datog sektora u kojem je otvorena pozicija za zaposlenje, odlučuje kojem kandidatu ponuditi dato zaposlenje. Međutim, tu se ne završava ciklus regrutacije kandidata. Naime, svi oni koji pokažu određene veštine i sposobnosti, koje intervjueri procene da će biti korisne za samu kompaniju, se zadržavaju u bazi podataka Nelt-a, koja se redovno ažurira i proučava po otvaranju novih radnih pozicija. Sam primer da se ta baza zaista i iskorišćava, jeste zaposlenje Zorane, našeg gostujućeg predavača.

Nakon izlaganja, prisutni su postavljajući veliki broj pitanja, pokazali veliko interesovanje o mogućnostima sticanja svog radnog iskustva u Nelt-u.

Evropska studentska organizacija ESTIEM

“Dobrodošli” nije prva reč koja je dočekala učesnike Case Study Show-a 2009, već rečenica: “Da li ste i Vi spremni za nove izazove?”. Po treći put na Fakultetu organizacionih nauka mogle su se videti "užurbane kravate", kao vesnici novih izazova.

Sama ideja o realizaciji Case Study Show-a rodila se kod mladih studenata iz ESTIEM-a, koji su bili spremni na nove izazove, željni novih iskustava, prilika, šansi i znanja.

ESTIEM je evropska studentska organizacija industrijskog inženjerstva i menadžmenta osnovana u Holandiji 1990. godine. Trenutno okuplja više od 45.000 aktivnih studenata iz 25 zemalja koji deluju u 60 lokalnih grupa.

Lokalna grupa ESTIEM Beograd postoji od 2005. godine, a 2007. godine stiče i status punopravnog člana. Kroz različite projekte, grupa ima za cilj da oplemeni nastavni program dodatnim temama i praktičnom primenom znanja.

Case Study Show – Show What You Know bio je slogan pod kojim su se po prvi put 2007. godine okupile kompanije i studenti spremni na izazove.

Sam projekat zamišljen je 2006. godine i imao je za cilj da okupi studente završnih godina Fakulteta organizacionih nauka i suoči ih sa zahtevima modernog poslovanja najistaknutijih svetskih i domaćih kompanija. Najistaknutiji studenti imali su priliku da dobiju zaposlenje, stipendiju i/ili praksu, a kompanije koje neguju zdravu kadrovsku politiku dobile su priliku da zaposle najbolje.



Studija slučaja predstavlja savremen način učenja koji zahteva da studenti sva svoja teoretska znanja stečena tokom studiranja integrišu i za kratko vreme prikažu u vidu rešenja konkretne problematike. Kompanije su zadavale studije slučaja u skladu sa svojim potrebama, a studenti, radeći sa kolegama iz cele Evrope, verno su odgovorili na njihove zahteve. Selekcija studenata od strane kompanija vršena je na osnovu CV-a i motivacionog pisma, ali studenti su dobili i priliku da odaberu za koju kompaniju bi voleli da rešavaju studiju slučaja. Učestvovanjem na Case Study Show-u naši studenti dobili su mogućnost da rade u timovima internacionalnog karaktera, da razmenjuju znanja i iskustva u okruženju u kome granice gube svaki smisao.

Oni nešto mlađi – srednjoškolci, imali su priliku da dođu i osete put uspeha, ali i izazova koji će morati da ponesu kao budući studenti. Ali ni tu priči nije kraj. Ove godine događaj smo proširili uvođenjem stručnih predavanja koja su bila otvorenog karaktera za sve zainteresovane. Takođe, Company Day predstavljao je još jednu priliku i za one studente koji nisu bili uključeni u Case Study Show. Naime, studenti su mogli da dođu na prezentaciju kompanije, ostave svoj CV i time potraže put do svog prvog zaposlenja.

Kako prošle tako i ove godine uz Case Study Show verno su stale Coca-Cola Hellenic i Holcim, ali veličinu projekta uvidele su i kompanije British American Tobacco i Kon Tiki travel, koje su ove godine po prvi put učestvovale na događaju. Na ovaj način kompanije su pokazale društveno odgovorno poslovanje i samim tim pozitivno se pozicionirale u svesti studenata, potencijalnih budućih kadrova.

Takođe, i ove godine dobili smo mnogobrojnu podršku. Veliku zahvalnost dugujemo Fakultetu organizacinih nauka, gradu Beogradu, Narodnoj kancelariji predsednika Republike Srbije, potom Ministarstvu za omladinu i sport, svim kompanijama koje su učestvovale na projektu, PR agenciji Attache, zatim Foreign Inestors Council, medijima koji su omogućili da se naš glas daleko čuje i naravno na kraju studentima zbog kojih je Case Study Show i održan treću godinu za redom.

Priču i ove godine privodimo kraju, ali samo kao uvertiru za Case Study Show 2010. Nova imena, ideje, izazovi i uspesi čekaju nas i sledeće godine. Da li ste i Vi spremni za nove izazove?

Vest 1
Saradnja MonopolLista i Narodne banke Srbije

Kao rezultat saradnje Narodne banke Srbije i redakcije “MonopolList”-a, nastala je web prezentacija u okviru akcije NBS «Štednjom pobedi». Kampanja je sastavni deo finansijske edukacije koju sprovodi Narodna banka Srbije i imaće dugoročan karakter. Zasniva se na nizu aktivnosti sa edukativnim i takmičarskim karakterom koje promovišu koncept dečije dinarske štednje.
Redakcija “MonopolList”-a se uključila u ovu akciju i izradila web prezentaciju u kojoj se osnovncima nudi mogućnost da se, kroz igru, oprobaju kao štedište. Za sada se prezentacija nalazi samo na Internetu, ali se planira postavljanje ove prezentacije na računare sa touchscreen ekranima, koji će se naći u holu zgrade Narodne banke na Slaviji.
Prezentaciju možete pogledati na adresi http://www.nbs.yu/stednjom_pobedi.


Vest 2
NOVOSTI IZ MARKETING WORKSHOP-A

Istraživanje stavova i mišljenja studenata 2009. – Statistike, procenti, procene svuda su oko nas i u svim sferama života. Ali ovakva situacija nije za čuđenje s obzirom na veliki broj aktuelnih globalnih tema i pitanja koja se svaki dan postavljaju. Zato će MW tokom aprila 2009. god, šestu godinu za redom, realizovati istraživanje u cilju dobijanja mišljenja i stavova, samo što će u ovom slučaju ispitanici biti studenti Beogradskog univerziteta. Na taj način pokušaćemo da ukažemo na sve probleme sa kojim se mladi susreću u društvu, njihove kulturne navike, pogled na bitna globalna pitanja. Iskreno se nadamo da će ovi rezultati dopreti i do onih koji su u poziciji da nešto po ovom pitanju promene i učine sutrašnjicu studenata izvesnijom i sigurnijom.

Sajt MW-a – I Marketing Workshop prati globalni trend sve veće i češće komunikacije putem interneta i različitih virtuelnih društvenih sajtova, pa je u skladu sa tim omogućio svim zainteresovanim da na jednom mestu mogu saznati šta se sve dešava i radi u našoj organizaciji, pružiti svoje savete i sugestije, pročitati zanimljivosti i aktuelnosti iz sveta marketinga ali i drugih oblasti. Još mnogo toga smo spremili za vas i trudićemo se da vas u kontinuitetu i uvek na nov način način iznenadimo. Proverite koliko smo u toj nameri uspeli, posetite nas na www.marketing-workshop.org i na taj način postanite deo našeg kreativnog sveta.


Vest 3

31.marta je održana proslava Dana Fakulteta u profesorskoj sali na prvom spratu. Na svečanoj sednici je iskazano veoma optimistično iščekivanje odluke o akreditaciji Ekonomskog fakulteta. Deljene su jubilarne nagrade za doprinos u radu Fakulteta za 10, 20, 30 i 40 godina rada u nastavi i van nastave. Nagradu za 40 godina je dobio prof dr Jurij Bajec. Na proslavu su bili pozvani svi zaposleni Fakulteta, kao i predstavnici svih studentskih organizacija na Fakultetu i predstavnici Studentskog parlamenta. Svečanost se kasnije premestila u restoran na sedmom spratu i tamo se nastavila uz koktel.

OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE

Sve ukazuje na to da upotreba obnovljivih izvora energije ne predstavlja više samo pitanje ekologije i zaštite životne sredine, već pitanje racionalnog ekonomskog ponašanja. Zemljama koje su uvozno zavisne od energenata, poput naše, preusmeravanje na obnovljive izvore energije može da donese višestruke dobiti – smanjenje fiskalnog deficita usled smanjenog obima subvencija neefikasnom energetskom sektoru, smanjenje platnobilansnog deficita, nezaposlenosti kroz otvaranje novih radnih mesta u ovoj industriji i konačno- smanjenje upravo te uvozne zavisnosti koja bi mogla da bude iskorišćena za vršenje političkih pritisaka na zemlju. Povrh svega toga, dolaze prednosti koje „zelena“ energija ima na život i zdravlje ljudi.



OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE
U obnovljive izvore energije (OIE) spadaju energetski resursi koji se konstantno ili ciklično obnavljaju. To je pre svega energija koja se dobija od sunčevih zraka, biomase, biogasa i uopšte biogoriva, geotermalnih izvora i hidroenergija. Ovi izvori energije, suprotno konvencionalnim koji obuhvataju ugalj, naftu i gas, ne proizvode emisije štetnih gasova u atmosferu i stoga ne štete životnoj sredini. Ideja korišćenja ovih izvora nije nova. Oni su se koristili u prošlosti, ali su potisnuti nižim cenama fosilnih goriva kao i činjenicom da je ponekad bilo teško do njih doći. Danas se situacija menja. Kolebanje cena fosilnih goriva, ozbiljne posledice koje stvaraju po ljudsko zdravlje i svest o njihovoj ograničenosti vraćaju na ponovnu upotrebu energije koje u prirodi ima u izobilju i koju samo treba privesti nameni, a to moderne tehnologije na relativno lak način sve više uspevaju da omoguće.

ENERGETSKA SITUACIJA U SRBIJI
Srbija je siromašna energentima. Poseduje nešto veće rezerve uglja koji je uglavnom niskog kvaliteta, dok su domaće rezerve nafte i gasa male. Najveći deo tehnički iskoristivog i ekonomski opravdanog hidropotencijala je u upotrebi. Dodatno, spadamo u red zemalja sa niskom energetskom efikasnošću kako u proizvodnji tako i u potrošnji energije. Nepovoljna je struktura energenata primarne energije koji se koriste. Dominira ugalj sa 53%, sledi nafta sa 28% i gas sa 13%. Učešće obnovljivih izvora energije je svega 6% (prema Energetskom bilansu za 2008.). Proizvodnja električne energije je u velikoj meri bazirana na upotrebi uglja koji proizvodi ozbiljne negativne posledice po kvalitet vazduha i klimatske promene. 2005. godine usvojena Strategija razvoja energetike do 2015. godine i za naredni period predviđa korišćenje uglja kao primarnog goriva u proizvodnji električne energije. Potrošnja energije raste iz godine u godinu, tako da se procenjuje da će u 2009. godini biti utrošeno za 1% više nego prethodne godine. Pri tome, iz domaće proizvodnje biće obezbeđeno 55%, a preostalih 45% iz neto uvoza. Ovo pokazuje trend povećavanja energetske zavisnosti naše privrede koja može imati ozbiljne posledice što je potvrdila gasna kriza početkom godine.
Posebna odlika energetskog sistema su ispodekonomske cene električne i toplotne energije. Takva situacija na tržištu ne stvara dovoljno podsticaja za smanjenje potrošnje ni u privatnom ni u državnom sektoru, koja je po stanovniku iznad proseka jugoistočne Evrope. To takođe čini neprofitabilnim izgradnju proizvodnih kapaciteta za eksploataciju obnovljivih izvora energije iako postoje mogućnosti.

OIE u SRBIJI
Najznačajniji obnovljivi energetski resurs u Srbiji je hidropotencijal. On već sada učestvuje sa 32% u proizvodnji električne energije. Ovo učešće bi moglo da se poveća za oko polovinu jer u zemlji postoji 856 lokacija za izgradnju manjih hidroelektrana. To bi na godišnjem nivou donelo uštedu od oko 4.3% ukupno proizvedene električne energije.
Solarni potencijal je sa druge strane u potpunosti neiskorišćen iako smo zemlja sa većim brojem sunčanih dana u godini od većine evropskih zemalja, pa i onih kod kojih se mnogo ulaže u ovaj vid dobijanja energije. Kako spada u jedan od najskupljih obnovljivih izvora energije, solarna energija bi u našim uslovima bila isplativa samo za stvaranje toplotne energije. Uštede po tom osnovu koje bi se ostvarile (ukoliko bi svaka stambena jedinica u zemlji postavila solarne kolektore) premašile bi nekoliko puta onih 100 milijardi deficita u budžetu koje teraju Vladu na nepopularne poteze, poput onog omraženog poreza na zarade.
Ni kada je u pitanju eolska energija i geotermalni izvori nije se daleko odmaklo. Nijedan vetrogenerator trenutno ne proizvodi struju, ali je sklopljen sporazum sa Španijom o saradnji u oblasti korišćenja energije vetra. Tokom 2008. godine potpisani su protokoli o saradnji u realizaciji tri projekta merenja brzine vetra, koji treba da pokažu jasnu sliku našeg pravog potencijala koji nije prevelik.
Slaba iskorišćenost geotermalnih izvora je posledica nesistematičnosti u istraživanju potencijala pojedinih izvora, kao i nedostatku podsticaja za njihovo korišćenje.

OIE U SVETU
U svetu je već odavno prepoznat značaj alternativnih izvora energije i smatra se da bi do kraja veka mogli postati glavni izvor za dobijanje električne energije. Lider u ovoj oblasti je SAD. Samo u prethodnoj godini, godini najvećeg udara recesije, tržište je ostvarilo rast od čak 17%. U Evropi, Nemačka krupnim koracima gazi ka postajanju najznačajnije zemlje na svetu u pogledu upotrebe obnovljivih izvora energije. Tajna nemačkog uspeha i brzog rasta tržišta se ogleda u tome da je uočena potreba državne podrške u vidu subvencija razvoju ove industrije, jer je korišćenje solarne energije još uvek skuplje od klasičnih izvora električne energije iako cena opada za oko 5% svake godine.
Još 1999. godine Nemačka je uvela tzv. „feed-in-tariff“ koja podrazumeva da svako ko proizvodi struju iz solarne, eolske ili hidroenergije dobija garantovanu naknadu u visini četiri puta tržišne kamate, što trenutno iznosi oko 35 centi po jednoj jedinici u sledećih 20 godina. Ovo skraćuje vreme otplate na manje od 10 godina i daje prinos na investiciju od 8-9%. Troškovi se dele na sve korisnike i to uvećava prosečan račun za oko €1.50 na mesečnom nivou. Podrška države omogućava win-win-win situaciju. Profitiraju kompanije koje se bave ovim sistemima jer lakše mogu da donose dugoročne planove zbog smanjene neizvesnosti poslovanja, profitiraju korisnici kroz niže račune na srednji i dugi rok, ali i država na makro nivou.
Danas se ova tarifa primenjuje u 19 zemalja Evropske unije i 47 država širom sveta.
Ni naši susedi nisu zanemarili svetski trend u ovoj oblasti. Prošle godine je u Bugarskoj otvorena najveća solarna elektrana, ne samo u zemlji već u čitavoj Jugoistočnoj Evropi, kapaciteta 1 250 Mwh koja će uštedeti planeti 900 tona ugljen-dioksida godišnje. 2006. godine i Slovenija je postala bogatija za jednu solarnu elektranu.



BUDUĆNOST OIE
Neosporno je da obnovljivi izvori energije predstavljaju budućnost sektora energetike. I to nije samo posledica razvoja ekološke svesti. Ekonomski efekti su takođe izraženi. Visoke cene instaliranja ovih kapaciteta i potreba subvencionisanja od strane države mogu predstavljati u određenoj meri kočnicu, ali predviđa se da bi do 2012. godine sektor solarne energije mogao da prepolovi troškove čime bi automatski bila eliminisana potreba za vladinim subvencijama na značajnim tržištima poput SAD, Japana i određenih zemalja južne Evrope koje imaju visok stepen sunčanog zračenja. To bi oslobodilo kapital za eventualno investiranje u zemlje u razvoju.
Srbija kao privreda koja je energetski ino-zadužena treba da se fokusira na diversifikaciju izvora snabdevanja i iskoristi prirodne pogodnosti koje joj omogućavaju da određeni procenat energije dobija i iz obnovljivih izvora. Ukidanje subvencija sektoru energetike i podizanje cena električne energije na nivo koji u potpunosti odražava troškove, otklanja veštačku konkurentnost električne energije i usmerava privredu na ove nove izvore energije. Postojeće subvencije kojima se finansira energetska neefikasnost bi mogle da se plasiraju u podršku izgradnji solarnih kapaciteta i za uvođenje ekonomskih podsticaja za električnu energiju proizvedenu iz obnovljivih izvora energije. To bi privuklo strane investitore, a prema procenama moguće je otvoriti 20 000 radnih mesta u oblasti primene novih i obnovljivih izvora energije do 2012. godine.
Povećanje energetske efikasnosti, uštede u proizvodnim troškovima, rast zaposlenosti, povećanje produktivnosti uz društveno odgovoran odnos prema životnoj sredini nesumnjivo bi doveli do rasta konkurentnosti privrede na međunarodnom planu.

SINDIKALNI SOS

Domaća privreda je već mesecima na udaru ekonomske krize. Vlada je do sada predložila veliki broj kratkoročnih mera za suzbijanje efekata nadolazeće recesije, a većina njih je doživela oštru kritiku ekonomske javnosti. Međutim predloge su iznosili i sindikati. Jedna od poslednjih ideja koja je već krenula u svoju realizaciju je otvaranje prodavnica jeftine robe za najugroženije građane.



Maloprodajno preduzeće Jabuka i ASNS (Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata) započeli su ovaj projekat. Prva SOS prodavnica otvorena je u Beogradu krajem marta u maloprodajnom objektu u Bulevaru kralja Aleksandra. Preduzeće Jabuka će za sada otvarati prodavnice u Beogradu, a plan ASNS-a je otvaranje prodavnica u svakoj opštini glavnog grada. Smanjenje marži i skraćene roka isplate dobavljačima na 35 dana će omogućiti pad cena u proseku za 30%. Pravo kupovine bi imao svaki vlasnik kartice, čeka od penzije odnosno drugog definisanog dokumenta. Socijalne kartice bi delili sindikati koji učestvuju u ovom programu. Na prvi pogled u ovom predlogu nema ništa sporno. Međutim, gledano iz ekonomskog ugla postoji niz argumenata koji se protive otvaranju SOS prodavnica na ovakav način.


Ko će dobiti kartice?

Prvo se javlja problem kriterijuma za određivanje pojedinaca koji mogu kupovati u tim SOS radnjama. Najavljuje se da će pravo imati svi koji dobiju kartice od sindikata (članovi sindikata koji primaju minimalac odnosno 15.150 dinara), penzioneri koji primaju ispod 20.000 dinara mesečno, nezaposleni prijavljeni na birou rada, invalidi, ljudi koji primaju socijanu pomoć i raseljena lica. To praktično znači da će biti diskriminisani svi oni koji su na minimalcu ili imaju još niža primanja, ali nisu u sindikatima. Zbog čega, na primer četvoročlana porodica sa dvoje dece i mesečnim primanjima u visini dve prosečne plate (oko 60.000 dinara) nije socijalno ugrožena? A pojedinac sa minimalcem ili bez prihoda jeste, iako možda u njegovom domaćinstvu postoje drugi natprosečni prihodi. Takođe, u Srbiji postoji dugogodišnja praksa da deo plate ide preko računa i tako se legalno plaća porez koji je i često u visini minimalca ,a drugi deo plate se isplaćuje u kovertama. Javna je tajna i ta da deo nezaposlenih posluje u nekim domenima sive ekonomije, pa prihodi pojedinih “ugroženih“ prevazilaze minimalac. To implicira da će postojati određen broj ljudi koji imaju više od minimalca, a dobili bi priliku da kupuju jeftiniju robu, a pojedini koji primaju značajno manje neće dobiti priliku.



Diskriminacija potrošača?

Drugo, nije teško uvideti da se ova ideja može protumačiti i kao diskirminacija potrošača u čisto ekonomskom smislu. Podelom kartica odvaja se deo prodajnog tržišta na kome se jeftina roba plasira. Postoje i određena količinska ograničenja u kupovini, ali ona nisu jasno definisana, a različita su tumačenja pravila o kupovini od strane Jabuke i sindikata. Ostavljen je prostor za naknadno redefinisanje pravila, a to su potvrdile i izjave čelnika sindikata i prodavaca. Jabuka i dobavljači SOS prodavnica smanjiće svoje marže na takav nivo da omoguće da cene dobara u prodavnicama padnu 30% u proseku. Naravno sav profit koji se formira u ovim radnjama će zadržati prodavci i dobavljači.
Dakle, osim toga što će izdvojiti deo kupaca sa nižim primanjima, srpski trgovci bi naplatili niže cene- no i dalje sa maržom. Time će značajno povećati prodaju i dalje preko nabavne cene proizvoda što im potencijalno može omogućiti povećanje profita. Ministar trgovine je izjavio pri otvaranju prve jeftine radnje da je planiran profit u poslovanju SOS prodavnice, a to je potvrdio i direktor Jabuke.


SOS prodavnice u Sloveniji

Cela ideja o SOS prodavnicama potekla je iz Slovenije. Tamo je oformljena neprofitna organizacija koja je u saradnji sa lokalnom upravom, dobavljačima i trgovcima omogućila spuštanje cena za oko 70% u proseku što je značajnije sniženje nego u Srbiji. Za razliku od Jabuke, sav profit koji se ostvari u jeftinim prodavnicama za najugroženije u Sloveniji biće upućen u fond za otvaranje novih radnih mesta.
U Ljubljani je sredinom marta otvorena prva prodavnica jeftine robe. Najavljeno je širenje projekta na sve gradove Slovenije. Pravo na kupovinu imaju svi građani sa mesečnim primanjima ispod 500 evra, odnosno porodice sa primanjima ispod 800 evra. Na taj način sindikati i prodavci ne utiču na to ko će kupovati u SOS prodavnicama. Šta god mislili o slovenačkom sistemu činjenica je da su marže u Sloveniji već godinama značajno relativno niže u maloprodaji nego kod nas, a ipak prodavci, proizvođači, transporter i lokalna samouprava su našli prostor za smanjenje cena proizvoda. Postavlja se pitanje da li su naši SOS-ovci spustili cene radi pomoći siromašnima ili radi povećanja svog profita? Ne može se tvrditi niti jedno niti drugo, ali se čini da ovaj predlog sindikata i prodavaca ima puno skrivenih ideja. Znajući da prodavci imaju hronični problem sa likvidnošću sada u doba krize, činjenica je da ova ideja ima dobru marketing podlogu. Smanjenje cena će svakako povećati prodaju i napraviti dodatni obrt sredstava i to preko ili u visini nabavne cene, uz oslobađanje verovatno delimično nataloženih zaliha. Jabuka je najavila da će prodavnica biti otvorena za sve prvih nekoliko dana dok se ne izdaju prve kartice kao i da će svoje marže spustiti na 5 do 6% sa sadašnjih 25 do 30%. Indikativno je da se prodavci nisu odrekli marži ili ih bar zadržali na nivou troškova svog poslovanja. Ove dve činjenice dobri su argumenti u prilog tvrdnji da iza ideje o pomoći ugroženima stoji i marketinški motiv za povećanje prodaje i likvidnosti. Iz ugla konkurencije i potrošača bilo bi ispravno da prodavci otvore SOS prodavnice sa nižim cenama, ali da budu dostupne svima. Ili da se jednostavno značajnije odreknu marži na celom tržištu i smanje cene u svim maloprodajnim objektima za određeni procenat. Takva praksa se širi Evropom još od početka ekonomske krize.


Povratak devedesetih

Primetno je da ova ideja neslavno podseća na devedesete pa i razmišljanje navodi na ekonomske zakone koji su tada vladali. Redovi su se pojavili u ranu zoru prvog dana pred otvaranje. U radnju je puštano po dvadesetoro ljudi kako se ne bi stvarala gužva. Ograničena je količina dobara koja se može kupiti prvih nekoliko dana kako bi zalihe ostale stabilne. Osim toga, ograničenje na ulje, šećer i brašno je pored ostalog uvedeno kako ne bi kupovali previše svi oni koji su u prvih par dana dobili priliku da se snabdevaju u SOS radnji, ali nemaju pravo na karticu. Pritom se kartice za kupovinu izdaju na samo dva mesta za zaposlene sindikalce. Takođe, pitanje je koliko će vremena proteći pre nego što se roba iz SOS prodavnica pojavi na pijacama, tezgama, buvljacima po nižim cenama nego u običnim marketima, a višim nego u jeftinim radnjama. Na osnovu iskustva iz devedesetih možemo zaključiti da će se razlika u ceni vrlo brzo i lako realizovati. Sindikati najavljuju borbu protiv ove pojave ukoliko se javi, ali sindikati nemaju niti pravo niti ljudstvo da izvrše ove sankcije, a državni inspektori ne mogu da se izbore ni sa prodavcima CD-ova po celom gradu. Ko nam garantuje da se ova roba neće preprodavati?



Mnogo pitanja, malo odgovora

Na kraju treba istaći da postoji veliki broj ljudi kojima bi jeftine prodavnice pomogle. Mnogi su pod velikim pritiskom ekonomske krize, pada realnih nadnica i inflacije koja je počela da se ubrzava od početka 2009. godine. Svakako se može razumeti ideja i motiv za formiranje SOS prodavnica. Jasno je da u doba krize socijalno odgovorno poslovanje treba podržati i ohrabriti. Ovakva ideja sigurno nije slučajno podržana u drugim zemljama poput Slovenije, Hrvatske i BiH. Međutim,ostaju pitanja, da li bi sindikati trebalo da budu ti koji određuju ko će moći da kupuje jeftinu robu i da li je dohodak (možda i delom nelegalan) jedini kriterijum za dodelu kartica? Takođe, još nema adekvatnih rešenja koja bi sprečila potencijalne zloupotrebe kartica. I na kraju, postavlja se pitanje koje je možda i najinteresantnije, da li je sniženje cena od 30% dovoljno i kakav će efekat imati ukoliko je praćeno potencijalnim sukobom sa pravima potrošača i konkurencijom u cilju povećanja prihoda dobavljača i prodavaca?

Mere vlade za borbu protiv krize

Da bi se smanjio budžetski deficit, najavljeno je povećanje poreza na zarade i penzije od 6 odsto, kao i drastično smanjenje državnih rashoda.



26. marta vlada Srbije je završila pregovore o kreditnom aranžmanu sa MMF-om, koji su za temu imali ublažavanje posledica ekonomske krize. Dogovorom je našoj zemlji stavljeno na raspolaganje oko tri milijarde evra, od kojih će 2,2 milijarde moći da se iskoriste do kraja ove godine. Kamata će biti minimalna, i iznosiće 1,47% ako se iskoriste sredstva do 200 odsto od precizirane kvote.
Ali, kao uslov realizacije ovog dogovora naša vlada se obavezala da će deficit u budžetu za ovu godinu održati u okviru od 3 procenta BDP-a. Ovo praktično znači da će morati da se pronađe još oko sto milijardi dinara u odnosu na prethodno usvojeni budžet. Zato je najavljena štednja na svim nivoima, smanjenje javne potrošnje, kao i povećanje poreza na prihode građana. Zadatak koji se našao pred našom Vladom svakako zahteva krajnju ozbiljnost i koordiniranu akciju kako bi se pomenuti dogovor realizovao i kako bi što manje koštao građane Srbije.


Usvojeni plan

Da bi se ispunili uslovi MMF-a, dogovoreno je da se prihodi povećaju za 34 milijarde dinara, a troškovi smanje za 67 milijardi. Smanjenje troškova će se realizovati kroz zamrzavanje plata i penzija na svim nivoima, smanjenje troškova lokalne samouprave, smanjenje rashoda za robe i usluge budžetskih korisnika, kao i niz propratnih akcija.

Mera koja građane najviše zanima je svakako veći porez na plate i penzije, jer će on biti glavni izvor povećanja prihoda. Imajući u vidu da on ide zajedno sa zamrzavanjem istih, građani sa manjim primanjima već imaju razloga za brigu.



Razmatrane su dve opcije. Prva je bila takozvani „solidarni porez“ od 5 odsto bruto zarade, koji bi plaćali skoro svi zaposleni i penzioneri narednih 6 meseci. Od toga se odustalo pod pritiskom javnosti, jer je smatrano da bi najveći deo tereta, kao i u većini zapadnih zemalja, trebalo da podnesu oni najbogatiji.

Druga varijanta, koja je na kraju i usvojena, predviđa povećanje poreske stope sa 12 na 18 procenata od bruto zarade. Istovremeno, deo zarade na koji se porez ne obračunava će se povećati sa sadašnjih 5.938 dinara na 12.000 dinara. Zbog povećanja neoporezivog dela, takse će biti nešto bolje raspoređene, pa će oni sa relativno dubljim džepovima pokriti veći deo tereta. Mada je najavljeno da će i ovo biti privremena mera, ona će se primenjivati bar godinu dana, mada kako stvari stoje, postoje indicije da bi ovaj period mogao da traje značajno duže.

U praksi, brojkama izraženo, ove mere znače da će neko sa mesečnim primanjima od 31.121 hiljade (prosečna plata u februaru ove godine) sada dobijati oko 1.150 dinara manje, dok će oni sa zaradama od oko 105 hiljada (poslanička plata u februaru), biti kraći za 7500 dinara. Ove mere, osim poreza na zarade, biće povećane i porezima na luksuzna dobra, kao što su automobili, jahte i privatni avioni. Takođe, uvešće se i taksa za sve koji imaju stan veći od 60 kvadrata.

Očekuje se da se sve potrebne zakonske promene, zajedno sa rebalansom budžeta, završe i usvoje do kraja ovog meseca. To znači da bi nova poreska stopa počela da se primenjuje od početka maja. Ukoliko sve bude urađeno po planu, tada će i predlog o aranžmanu sa Srbijom biti predstavljen izvršnom odboru MMF-a na odobrenje.

Zvaničnici vlade se slažu da će građanima usvojene mere teško pasti, ali ističu da je u toku velika ekonomska kriza i da nemaju izbora. O ozbiljnosti situacije svedoče i reči aktuelnog guvernera Narodne banke Srbije, koji je izjavio da bez ovih mera Srbija ne bi mogla da pokrije deficit budžeta kao i da bi finansiranje penzija i plata u javnom sektoru bilo dovedeno u pitanje.


Da li je moglo bolje

Iako vlada ističe da je socijalna pravednost u osnovi ovih mera, mnogi ekonomisti smatraju da je vladin plan daleko od toga. Prvo, porez računa samo visinu individualnog dohotka, ali ne i prihode porodice kao celine. Na primer, ako dva člana porodice rade i zarađuju po 30 hiljada mesečno, oni će plaćati manje nego ako samo jedan član porodice radi i zarađuje 60 hiljada. Iako je zarada za celu porodicu ista, u drugom slučaju, oni plaćaju dve hiljade više. Ovaj problem je bio prisutan i ranije, ali sada je, sa povećanjem neoporezivog dela dohotka, još više izražen.



U SAD i još nekim zemljama porez se odavno obračunava za supružnike kao jednog obveznika. To bi moglo da bude rešenje i u Srbiji, a valjalo bi ga razmotriti s obzirom na visinu naših plata i broj nezaposlenih.

Druga stvar koju prigovaraju ovm pristupu je da nedovoljno opterećuje najbogatije, i da bi trebalo da primeni metodu progresivnog poreza na zarade. Tada najviša stopa može dostići i 50%. U zapadnim zemljama, ovaj princip se primenjivao još pre krize, a maksimalna stopa je bila i viša. Ako vlada sledi ideju da najbogatiji plate najviše, stopa ne bi trebalo da bude ista za sve.

Takođe, Vladi je ponuđen i model koji je našao primenu u većini zemalja EU. One su, paralelno s povećanjem stope PDV-a, smanjile isti na osnovne životne namirnice sa 8 na 5 odsto, kao jednu od mera pomoći siromašnijim građanima.


Alternativno rešenje

Od objavljivanja svog paketa mera, vlada je izložena velikom pritisku javnosti zbog neravnomernog oporezivanja. Njih su pratile i optužbe da se teret krize prevaljuje na sve građane, a da glavni problem - glomazna državna administracija - ostaje nerešen.

Zato su početkom aprila počeli dogovori da se postojeći program delimično izmeni. Premijer Mirko Cvetković je najavio primenu dodatnog poreza samo na zaposlene u javnim preduzećima, umesto primene na sve plate i penzije. Paralelno s tim, državni troškovi će se smanjiti otpuštanjem viška radnika u tim službama.

Taj potez bi svakako više odgovarao našoj privredi, a i većini građana. Ne zna se, međutim, da li će to biti dovoljno da se popuni rupa u budžetu. Delegacija MMF-a je naglasila da nije važno kako će se obezbediti sto milijardi dinara, ali ako deficit bude veći od 3 odsto BDP-a, ugovor neće biti realizovan. Premijer, međutim, veruje da je moguće prikupiti sredstva na ovaj način.

Na sednicama vlade u narednim nedeljama će biti doneta odluka o tome. To će izvesno biti rešeno do kraja aprila, jer bi do tada trebalo da se pripreme potrebni zakoni.



Ono što jeste izvesno je da će vlada ispuniti uslove ugovorene sa MMF-om. Ukoliko to ne uradi smanjenjem javnih rashoda i oporezovanjem državnih preduzeća, bićemo prisiljeni da solidarno podržimo vladu novcem iz naših džepova. Jer, kako su rekli ministri, taj kredit je neophodan!

Zaista, sa tri milijarde evra možemo da pokrijemo kompletan deficit budžeta, i ostaće nam značajna suma novca (više od jedne milijarde) koju možemo da investiramo u našu privredu. Ali, ako se setimo da taj dug treba da se vrati, da spoljni dug Srbije iznosi još 30 milijardi dolara, da smo pritisnuti svetskom ekonomskom krizom, kao i dodatnim porezima - veliki oprez pri raspoređivanju ovog novca jednostavno se nameće kao imperativ!

Preduzetništvo

Mala preduzeća su ona preduzeća koja retko kad dospevaju na naslovne strane novina, ali njihov značaj u savremenoj privredi je sasvim suprotan od malog.

Mala i srednja preduzeća sve više dobijaju na značaju poslednjih godina. U razvijenim zemljama ova preduzeća predstavljaju jedan od najznačajnijih privrednih sektora sa sve većim udelom u formiranju bruto društvenog proizvoda. Značaj ovog sektora ogleda se ne samo u smanjenju nezaposlenosti, već i u razvijanju novih proizvoda i usluga, kao i u većoj fleksibilnosti i lakšem prilagođavanju izmenjenim okolnostima na tržištu.



RADITI ZA SEBE

Biti sam svoj gazda nije nimalo lako, po nekim procenama od 3 do 5% ljudi se rađa sa preduzetničkim kvalitetima. Bez obzira na to, bez velikog i upornog rada ne može se ništa postići čak i ako ste rođeni za to. Raditi za sebe ima svoje pogodnosti poput: fleksibilnog radnog vremena, mogućnosti da radite kod kuće bez svakodnevnih putovanja na posao itd. Ali ima i dosta poteškoća: nemate određeno radno vreme, u početku niste plaćeni za svoj rad, odgovorni ste za vaš ali i za rad vaših saradnika kao i još mnogo toga.

Sektor malih i srednjih preduzeća postaje sve značajniji u srpskoj privredi. Prema jednom istraživanju iz 2007.godine svaki peti čovek u Srbiji je želeo da pokrene sopstveni biznis. U 2004. godini učešće ovih preduzeća u bruto društvenom proizvodu Srbije je bilo oko 30%, dok je prema izveštaju iz prošle godine udeo tih preduzeća u BDP-u dostigao 36%, tako da se naša zemlja u ovom sektoru približila nivou nekih zemalja Evropske Unije poput Bugarske, Rumunije i Mađarske, ali je i dalje na nešto nižem stupnju nego Slovenija. Takođe, ova preduzeća su dosta doprinela i spoljnotrgovinskoj aktivnosti Srbije, pošto su u 2007. godini ostvarila više od dve petine izvoza i dve trećine uvoza.

Dinamičan razvoj malih i srednjih preduzeća od 2001. godine duguje se uglavnom većoj pravnoj i privrednoj sigurnosti, dok potencijalne opasnosti za njih predstavljaju slaba ekonomska snaga, kao i visoka regionalna i granska koncentracija, koje prati niska zastupljenost grana visoke tehnologije.

Administrativne prepreke su i dalje prisutne kao kočnica ka daljem razvoju malih i srednjih preduzeća. Po izveštajima Svetske Banke, za osnivanje preduzeća u Srbiji potrebno je 11 različitih procedura, na šta se potroši 23 dana, dok za dobijanje raznih licenci i dozvola preduzeća potroše čak 204 dana! U c ilju smanjenja te prepreke Vlada Srbije je počela da primenjuje sveobuhvatne reforme propisa čiji je zadatak smanjenje birokratske procedure i stavljanje van snage nepotrebnih zakona. Sa interesantnim nazivom “Giljotina propisa”, sprovešće se reforma koja ima zadatak da do 2010. unapredi pravni i poslovni ambijent, smanji pravnu nesigurnost i uskladi domaće zakone sa zakonima Evropske Unije. Srbija trenutno ima 15.000 različitih zakona i propisa čiji bi broj trebalo da se redukuje za trećinu, čime bi administrativni troškovi bili smanjeni za čak 25%, što bi za mala preduzeća bila velika stvar.

Uvođenjem elektronskog potpisa država polako stvara mogućnosti za početak primene elektronskog poslovanja u državnoj upravi (e-government). Uvođenje ovog vida poslovanja bi ubrzalo debirokratizaciju naše privrede i stvaranje bržeg i efikasnijeg državnog aparata. Što bi pomoglo privredi u celosti, ali najviše malim preduzećima koja najviše problema imaju sa obimnim državnim aparatom.



KREDITI

S obzirom na to da je tranzicija kroz koju prolazimo dosta bolan period, gde mnogi ljudi ostaju bez posla, neophodno je postojanje institucije koja bi podsticala i pomagala ljudima da razviju sopstveni biznis. Kod nas ovu funkciju vrši Agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća. U toj agenciji početnici i budući preduzetnici dobijaju veoma korisne savete, prisustvuju stručnim seminarimai mogu se prijaviti za besplatnu obuku, kao što se mogu prijaviti za dodelu kredita za početnike, tzv.start-up kredite. Država Srbija je u martu ove godine odobrila 4 milijarde dinara kredita za početnike kojima će biti otvoreno više od 2000 preduzeća u Srbiji. Prošle godine od ukupnog broja dodeljenih kredita najveći broj je bio odobren u Beogradu, a početnici su najviše plasirali sredstva u prehrambenu intustriju, oblasti usluga i prerade drveta. Po procenama Agencije, najperspektivnje grane u koje bi potencijalni preduzetnici trebalo da ulažu u ova krizna vremena, su sektori drvne industrije i informacione tehnologije, a trgovinski i tekstilni sektor bi trebalo izbegavati.

Nakon početka poslovanja preduzetnik se i dalje može osloniti na pomoć stručnjaka iz Agencije, koji će mu pomoći u svim najvažnijim aspektima poslovanja preduzeća. Agencija posebnu pažnju poklanja mladima od 18 do 35 godina koji žele da otvore svoj biznis. Jedan od saradnika Agencije, u cilju većeg uključivanja mladih, je i norveška neprofitabilna organizacija BIP (Business Inovation Programs), koja će pomoći u obuci mladih ljudi i poslovnom planiranju, takođe će nagraditi najbolje ideje mladih preduzetnika. U Norveškoj, u srednjim školama, postoji izborni predmet “Omladinska preduzeća“. Na bazi tog predmeta razvijen je program podrške omladinskom preduzetništvu putem koga je osnovano blizu 5000 preduzeća i otvoreno 10000 novih rednih mesta.


KO ĆE PREPLIVATI DO DRUGE OBALE?

Svetska finansijska kriza ozbiljno “drma“ svetsku privredu. U našoj zemlji se procenjuje da 60000 preduzeća ima blokiran račun u bankama i taj broj može stići do čak 80000 u mesecima koji dolaze. Postavlja se pitanje kakav će biti efekat na mala i srednja preduzeća. Po nekim procenama prednost tog sektora će biti u većoj fleksibilnosti u odnosu na velike firme. Međutim, ne treba zaboraviti da će u sadašnjim uslovima dobijnje kredita od banaka biti još teže nego ranije. Isto tako, doći će do smanjenja tražnje u uslovima recesije pa i izvoza, što direktno pogađa mala preduzeća. Međutim, mala i srednja preduzeća će svakako opstati u ovim teškim vremenima zahvaljujući inovativnoj i snalažljivoj ljudskoj prirodi i predstavljaće jedan od stubova privrede budućnosti.

Šinvoz

Fabrika za proizvodnju i remont šinskih vozila «Šinvoz» iz Zrenjanina počela je sa radom pre ravno 122 godine. U 21. vek ušla je kao jedna od retkih fabrika u Evropi koja se bavila opravkom i izradom delova za parne lokomotive. Upravo su radnici «Šinvoza» omogućili da se ponovo čuje pisak lokomotive na čuvenoj pruzi uskog koloseka na «Šarganskoj osmici», na Mokroj Gori. Jedino preduzeće za proizvodnju i popravku šinskih vozila već duže vreme nalazi se u velikim problemima, čiji se kraj ne nazire.


PRIVATIZACIJA

Proces privatizacije «Šinvoza» počeo je 1990. godine, po odredbama tadašnjeg Zakona o društvenom kapitalu. Radnici ovog preduzeća su do 1993. otkupili 14% akcionarskog kapitala, ali dalja privatizacija je obustavljena zbog hiperinfalcije, koja je pogodila našu privredu devedesetih godina.

Privatizacija je nastavljena 2004. godine, ovoga puta po odredbama Zakona o privatizaciji. Na aukcijskoj prodaji, sa početnom cenom od 62,6 miliona dinara, «Šinvoz» je kupljen za 240 miliona dinara, uz obavezno investiranje u iznosu od blizu 18 miliona dinara u narednih godinu dana. Po osnovu ispunjenja investicionog programa, omogućeno je povećanje vlasničkog udela u kapitalu. Novi vlasnik postao je izvesni Nebojša Ivković, kome je pripalo 56% ukupnog kapitala, dok je 30% otišlo bivšim i sadašnjim radnicima «Šinvoza». Šinvoz je tada imao 870 zaposlenih.

Novi vlasnik je 2005. godine kupio pet dizel lokomotiva, ispunivši tako ugovornu obavezu investiranja. Time se vlasnički udeo u kapitalu popeo na 67%. Međutim, ovo ulaganje naišlo je na veliko osporavanje radnika «Šinvoza», koji su se odmah obratili Agenciji za privatizaciju. Radnici su je obavestili da se učinjene investicije sastoje od pet dizel lokomotiva bez točkova i motora, nabavljenih isključivo radi pretvaranja u staro gvožđe i prodaje. Zahtevali su od «Agencije za privatizaciju» da izvrši kontrolu ispunjavanja ugovornih obaveza novog vlasnika. U narednih nekoliko godina «Agencija za privatizaciju» je vršila naknadne kontrole ispunjenja investicione obaveze, ali one nisu otkrile nikakve nepravilnosti.

Posle nekoliko jednočasovnih štrajkova, leta 2006. radnici kreću u potpunu obustavu rada, protestujući zbog neisplaćenih zarada. Posle dve nedelje, a uz posredovanje Ministarstva privrede, štrajk je obustavljen. Ovo je bio samo prvi od mnogih protesta radnika «Šinvoza».


STEČAJ

Firma «Trans trejd Logistik» podnela je krajem oktobra 2007. zahtev za pokretanje stečajnog postupka u «Šinvozu». Podnošenje zahteva o stečaju usledilo je nakon blokade računa zrenjaninske fabrike usled velikih dugova. Trgovinski sud u Zrenjaninu dao je rok radnicima i malim akcionarima da se do 14. novembra izjasne o pokretanju stečaja.

Mali akcionari «Šinvoza», među kojima su radnici i bivši radnici, optužili su vlasnika ove fabrike da namerno želi da izazove stečaj, kako bi postao njen stoprocentni vlasnik. Pritom su istakli da iza podnosioca zahteva za stečaj stoji upravo Ivković, pošto je to njegova firma. Radnici su tražili isplatu dela neisplaćenih zarada iz 2005. i neisplaćenih zarada od marta 2007., kao i svih putnih troškova dnevnica. Oni su istakli da od početka godine fabrika nije ugovorila nijedan posao, a da se njena celokupna delatnost svela na seču starih vagona, što se nikada nije radilo. Radnici su tražili poništenje kupoprodajnog ugovora kojim je «Šinvoz» privatizovan.

Direktor «Šinvoza» Dragan Jevtović oštro je reagovao na sve optužbe radnika i malih akcionara. Istakao je da je u vreme privatizacije fabrika bila u jako lošem stanju. Fabrička hala od 22 hiljade kvadratnih metara je prokišnjavala, posvuda u joj je bilo đubreta, a cela fabrika dugovala je preko blizu milion evra po osnovu neisplaćenih poreza i doprinosa. Sva dugovanja pre privatizacije izmirio je novi vlasnik, tvrdi Jevtović. On je rekao da nema ničeg lošeg u tome da vlasnik preko svojih preduzeća, u vidu zajmova, ulaže u fabriku, jer je tako u nju ušlo nekoliko miliona evra. Jevtović je istakao da nelogično reći da je neko uložio veliku svotu novca u firmu koju je namerno doveo do stečaja. Pokretanjem stečaja, smatra on, bila bi izmirena sva dugovanja.

On smatra da svi problemi dolaze od lica koja ne žele da rade, a želela bi da sačuvaju povlašćeni status koja su imala do privatizacije fabrike. «Od kraja 2006. i u 2007. godini Šinvoz nijednog meseca nije ostvario plan proizvodnje više od 60 ili 70 odsto, pa je fabrika sa 500 zaposlenih prakticno radila sa polovičnom efikasnošcu, što je moralo dovesti do nelikvidnosti. Prosečno odsustvovanje sa posla bilo je 40 odsto, dok je normalno oko 15 odsto.», izjavio je on.

Jevtović je odbacio optužbe da nije bilo posla: «Fabrika je 1. januara 2007. imala stopostotnu uposlenost za sledećih devet meseci, ali je za tih devet meseci urađeno koliko bi bilo normalno za tri, upravo zbog opstrukcije. Fabrika ima nezavršenih poslova, i plan nije likvidacija, već reorganizacija u kojoj bi sto ljudi praktično odmah posle ispitnog ročišta počelo da radi, posle čega bi bilo uposleno od 200 do 250 ljudi. Planirano je da fabrika obavlja rekonstrukciju novih modernih teretnih vagona, za kojima u svetu postoji velika potreba, u fabrici ih trenutno ima oko 400, što je posao za naredne dve godine, deset vagona već očekuje kupac u inostranstvu.»

Stečaj je na kraju ipak pokrenut, i to polovinom novembra 2007. U stečajnom postupku vrednost «Šinvoza» procenjena je na 969,5 miliona dinara, dok su dugovi iznosili 1,2 milijarde. Pokretanjem stečaja, 400 radnika «Šinvoza» ostalo je bez posla.


BORBA SE ZAOŠTRAVA

Nakon šest žalbi radnika, Agencija za privatizaciju je u decembru 2007. utvrdila da novi vlasnik nije izvršio svoje ugovorne obaveze po osnovu investicija, i odobrila mu je rok od 15 dana da to učini. Radnici kao odgovor na to krajem decembra upadaju u krug fabrike, gde provode Novu godinu i prve dane 2008. godine. Doslovno «čuvajući» svoja radna mesta, oni traže poništenje privatizacije i proglašenje stečanja.

Tokom protesta u beogradskom Domu sindikata, Radislav Stojanov, jedan od radnika Šinvoza, umire od posledice infarkta. Njegove kolege radnici, potrešeni njegovom smrću, prekidaju protest, ali ne odustaju od svojih zahteva. Agencija za privatizaciju daje novi rok vlasniku da izvrši svoje investicione obaveze. Pošto on to nije učinio, krajem januara 2008. Agencija za privatizaciju raskida kupoprodajni ugovor.

Početkom februara 2008., Viši trgovinski sud u Beogradu odbacuje žalbu radnika na odluku zrenjaninskog Trgovinskog suda o pokretanju stečaja. Stečajni upravnik Nebojša Balić izjavio je da stečaj «Šinvoza» nije moguće završiti nikako drugačije nego bankrotstvom, pošto su ukupni dugovi prešli iznos od 250 miliona dinara. Mali akcionari smatrali da bi saniranjem duga i zapošljavanjem radnika poslovanje moglo biti više nego profitabilna, pošto je «Šinvoz» jedina fabrika za proizvodnju i popravku šinskih vozila u Srbiji. Kako stečaj nije obustavljen, radnici nastavljaju sa protestima.



U martu 2008. protestovali su u Beogradu i Zrenjaninu, tražeći detaljnu inspekciju poslovanja «Šinvoza» u periodu 2005.-2008. U aprilu iste godine Udruženje malih akcionara «Šinvoza» i Udruženje granskih sindikata «Nezavisnost» podneli su tužiocu za organizovani kriminal krivičnu projavu protiv Dragana Jevtovića, bivšeg direktora «Šinvoza», kao i službenika i čelnika «Želvoza» i Javnog preduzeća «Železnica Srbije». Oni se optužuju da su prekoračenjem i zloupotrebom službenog položaja i fiktivnim pravnim poslovima sebi i drugima pribavili imovinsku korist, a na štetu «Želvoza», JP «Železnica Srbije», «Šinvoza» i Republike Srbije. Takođe su optužili bivšeg vlasnika da je preko svojih firmi «Šinvozu», za posao popravke 1000 vagona po narudžbini JP «Železnice Srbije», prodavao rezervne delove po visokim cenama. Sindikalci i mali akcionari istakli su kako je čudno da se do pokretanja stečajnog postupka nije zahtevalo izmirenje obaveza po osnovu ovih nabavki.


REORGANIZACIJA

Firme “Trans trejd Logistik” iz Beograda, “Trans trejd Kargo AG Buks” iz Švajcarske i “Trans trejd Kargo AG Vaduz” iz Lihtenštajna podnele su plan reorganizacije «Šinvoza». One zajedno drže oko 30% neobezbeđenih potraživanja u Šinvozu. Njihovim planom predviđeno je da se zadrži celokupna imovina «Šinvoza», da se njegova poslovna delatnost ne menja i da se zadrži proizvodni program. Odgovornost za poslovanje ovim bi preuzeli poverioci. Kao garancija svemu tome poslužilo je pismo o namerama, potpisano sa španskom kompanijom «Temoinsom»,
koje se tiče posla rekonstrukcije i modernizacije 30 putničkih vagona. Ujedno je i sa «Simensom» trebalo da se ugovori remont tramvaja, uz moguće poslovanje sa drugim inostranim partnerima. Takođe su najavljeni poslovi sa železnicama Makedonije i Crne Gore. Nameru da pokrene proizvodnju u Šinvozu imala je i francuska kompanija «Lor», no ona je na kraju od toga odustala.

Radnici i mali akcionari nisu bili zadovoljni izloženim planom reorganizacije. Istakli su da iza njega stoje povezane firme bivšeg vlasnika koji je «Šinvoz» i doveo do stečaja. Tim planom stalni posao našlo bi tek 50 ljudi, dok bi proizvodni radinci bili angažovani privremeno. Njih stotinak navodno bi imalo posao od marta do oktobra 2009., a na projektu saradnje sa «Simensom» radilo bi samo 150 ljudi, i to tek 2010.
Stečajni upravnik osporio je potraživanja radnika i malih akcionara u iznosu od 483 miliona dinara. Oni će moći da izmire samo deo od ukupno obračunatih, a nenaplaćenih potraživanja koja imaju i to zato što spadaju u poverioce četvrtog reda. Po ovom planu organizacije poverioci prvog, drugog i trećeg reda naplatili bi svoja potraživanja u punom iznosu.



Na sve to predlagači plana reorganizacije istakli su da je tri godine pre privatizacije preduzeće poslovalo sa gubitkom, a da je do stečaja došlo usled unutrašnjih nesuglasica i loše produktivnosti. Dodali su da je tačno da bi samo 50 radnika bilo angažovano ako bi plani bio usvojen, ali bi njihov zadatak bio da pokrenu proizvodnju, koja bi omogućila zapošljavanje većeg broja radnika. Oko 150 i 200 radnika bi bilo zaposleno u kratkom roku, sa ciljem da broj zaposlenih bude oko 1000.

Udruženje malih akcionara i sindikat «Nezavisnost» odbili su plan reorganizacije uz zahtev da se pronađe strateški partner koji bi namirio dugove fabrike i zaposlio 800 bivših radnika. Bez obzira na to, plan je, uz proteste radnika, na kraju ipak usvojen u Trgovinskom sudu, a početkom ove godine odbijene su sve žalbe stečajnih poverilaca.


NEMA KRAJA

Dve nedelje po usvajanju plana reorganizacije, odbornici Skupštine grada Zrenjanina usvojili su u februaru izveštaj Anketnog odbora o razlozima za pokretanje stečaja u ovoj zrenjaninskoj fabrici. U izveštaju se zaključuje da je stečaj «Šinvoza» režiran, a bivši vlasnik i menadžment optužen je za upropašćavanje ove firme. Radnički štrajkovi i protesti nisu krivi za propast ove fabrike. Proglašenjem stečaja, bivšem vlasniku faktički je dat poklon u vidu oslobađanja od obaveza iz investicionog i socijalnog programa. Nalaže se hitno pokretanje sudskog postupka za pobijanje svih pravnih poslova stečajnog dužnika, a to bi moglo da omogući izlazak firme iz stečaja i vraćanje akcija državi i akcionarima.

Borbu radnika i malih akcionara za poništavanje stečajnog postupka dosad su podržali Noam Čomski, američki pisac i levičar i organizacija Industrijskih radnika sveta (IWW). Svoju podršku dali su i radnici španske fabrike «Frape Behr» koji su, poput svojih kolega u Šinvozu, takođe bili prinuđeni da zauzmu svoju fabriku nakon najave otpuštanja 295 zaposlenih. Radnici «Šinvoza» gotovo uvek zajedno protestuju sa radnicima klanice «BEK» iz Zrenjanina, koji su takođe nezadovoljni privatizacijom njihove firme. O životu ovih ljudi i njihovoj borbi Želimir Žilnik snimio je dokumentarni film «Slučaj: Stečajna masa».

Zasad ostaje neizvesno kako će usvojeni izveštaj Anketnog odbora uticati na usvojeni plan reorganizacije, ali nadajmo se da će se agonija «Šinvoza» okončati ove godine.

„Prvi korak je jednostavan kao gašenje svetla“

2007 - Sidnej, 19.30h, 2,2 miliona stanovnika učestvuje u akciji „60 minuta za Zemlju“ gaseći (nepotrebne) potrošače električne energije na sat vremena. 2008. – 7 kontinenata, 35 zemalja, 400 gradova, 36 miliona ljudi. 2009. – 1 milijarda ljudi. Da li ste i vi dali svoj glas za zdravlje Zemlje?



Ne tako davno, na dalekom istoku, preciznije u Australiji pokrenuta je inicijativa za očuvanje planete. Globalno zagrevanje i klimatske promene motivisale su WWF (Svetski fond za prirodu) organizaciju da podignu svest kod ljudi kako bi svi zajedno učinili nešto dobro za Zemlju. Iako je ovo tek treća godina postojanja te ideje, ispostavilo se da „Sat za planetu“ postaje globalni ritual. Poslednje martovske subote 2009. godine procenjuje se da je milijardu ljudi učestvovalo u pokazivanju kolektivne brige za planetu. U 20.30h po lokalnom vremenu, počevši od Australije, sa zalaskom sunca, delovi planete su ostajali u mraku. Simbolično, širom sveta ugašena su svetla na civilizacijskim tekovinama kao što su Akropolis (Atina), Koloseum (Rim), Velike piramide (Kairo). Grad svetlosti je na sat vremena bio samo grad, jedan od 4000 koji je dao svoj glas planeti.


TIKA TAKA

Poslednji poziv ljudima da se probude! Klimatske promene su najveća pretnja prirodi i čovečanstvu u XXI veku, a jedan od njihovih najznačajnijih uzročnika jeste karbon-dioksid. Zadržava se u atmosferi i po nekoliko decenija, tako da ako se i uspostave značajne redukcije u njegovoj emisiji, opet će se posledice osećati tokom čitavog XXI veka, ako ne i duže. Međutim, hitne akcije se moraju preduzeti povodom toga. Što su veće i brže klimatske promene, to su i njeni efekti negativniji. Povećanje temperatura dovešće do veće učestalosti talasnih vrućina i teških kiša. Dalje , otopljavanje ledenih bregova podiže nivo mora. Predviđa se da će taj nivo porasti za 0,1-0,9 metara u periodu 1990-2100. godine. Zanimljivo je da bi nivo veći za 0,5 metara ugrozio živote 6 miliona ljudi u Bangladešu.



Zemlje u razvoju, kojima nedostaje odgovarajuća infrastruktura i resursi kako bi odgovorili na napade globalnog zagrevanja, će biti naročito pogođene. Najsiromašniji će izvući najdeblji kraj – klimatske promene će ih „pokositi“. Dugoročni globalni napori da se stvori zdraviji, prosperniji i održiviji svet mogu biti onemogućeni upravo dešavanjima u prirodi koji su se otrgli kontroli. Zadatak osmišljavanja i sprovođenja strategija kako bi se prilagodili na posledice klimatskih promena zahtevaju saradnju čitavog sveta i zahtevaju kooperaciju fizičara, prirodnjaka, inžinjera, sociologa, medicinskih naučnika, poslovnih organizacija i ekonomista. Problem je globalnog karaktera i kao takav zahteva da svi ljudi, iz svih branši, budu uključeni u proces njegovog rešavanja.

Iako sam čin isključivanja potrošača električne energije na sat vremena ne pospešuje ekološku sliku naše planete niti sprečava emisiju karbon-dioksida, on treba da postigne efekat podizanja svesti da problem postoji, i da ga treba rešiti. 60 minuta za našu planetu edukuje svet. Ove godine, barem šestina planete je pokazala da veruje da možemo sačuvati ono što imamo. A vera je itekako važna. Vera i želja su koraci koji vode do uspeha ove inicijative.


SJEDINJENE ZEMLJINE DRŽAVE

Sa svih kontinenata preko 80 država ujedinilo se u demonstracijama za spas planete. Transkulturna aktivnost moralne odgovornosti zaista je postala globalni događaj koji dokazuje da je moguće „živeti u drugačijem svetu“, svetu gde motiv nije brend, potrošnja, novac. Kaže se da „Earth Hour“ nije Koka kolina lekcija „učimo svet da peva u savršenoj harmoniji“ niti Najkijeva „Just do it“, već „glasajmo za Zemlju“ i malim znakom pažnje učinimo mnogo.

Učestvovanje u ovoj akciji nije samo način da se podigne svest o ozbiljnosti ekoloških problema, već i da se pošalje signal da je pomoć u iznalaženju rešenja neophodna i sa oznakom „hitno!“. Mnoge organizacije odgovaraju na signale svojim doprinosima kroz istraživanja i konkretne akcije.

WWF očekuje da će „Sat za planetu 2009“ inspirisati ljude da prave male promene u njihovim svakodnevnim životima. Mali koraci koje čine pojedinci, preduzeća i zajednice imaju za rezultat značajne i osetne efekte. Jednostavnim „šteker-klik“ potezom daje se glas globalnoj solidarnosti protiv klimatskih promena, za zdravlje Zemlje.

Svetski dan poezije

PRE DESET GODINA UNESCO JE 21.MART PROGLASIO SVETSKIM DANOM POEZIJE. KULTURNI CENTAR BEOGRADA SVAKOG MARTA ORGANIZUJE NIZ PROGRAMA POSVEĆENIH POEZIJI MEĐU KOJIMA POSEBAN STATUS IMA UPRAVO OVAJ DAN. "NE SLUŠAJ NJIH- KAŽI SVOJ STIH" JE NAZIV OVOGODIŠNJE MANIFESTACIJE, U OKVIRU KOJE SU SE REALIZOVALE TRI PROGRAMSKE CELINE: GOVORI POEZIJU, ČITAJ POEZIJU I IGRAJ POEZIJU.

Ovako je počelo: " Svrha proglašenja ovog dana jeste promocija čitanja, pisanja, publikovanja poezije i širenja znanja o poeziji širom sveta, kao i davanje podrške nacionalnim, regionalnim i internacionalnim pesničkim pokretima." ( World Poetry Day, UNESCO session, 1999.) A ovako se nastavlja: 21. mart svake godine je posvećen upravo Svetskom danu poezije. Prihvaćen je i kod nas, kao način da se propagira značaj savremene pesničke reči, sa težnjom da se utiče na širu javnost i omogući svima onima koji su zaljubljenici u stihove, da učestvuju ili proprate bogat sadržinski program.

U ovom vremenu, može se slobodno reći da je poezija, kao jedan od najsnažnijih umetničkih izraza, zapostavljena od strane savremenog, slobodnog i klonovskog društva. Malo je onih što je čitaju, još manje onih što je govore. Nekada su se stihovima obeležavale epohe, prenosile ljudske istine i negovala istorijska i kulturna nasleđa. Danas je sve utihnulo pod navalom jeftine beletristike i do sitnice serviranog i opisanog ljudskog (ne)morala. Zbog sveprisutnog činjeničnog stanja, svaki pokušaj poetskog izraza treba podržati i ukalkulisati u moderan režim kulturnog opštenja.



Govori poeziju, čitaj poeziju i gledaj poeziju su tri programske celine ovogodišnjeg Svetskog dana poezije, čiji nazivi, oblikovani kao poziv, naglašavaju aktivan odnos prema stvaranju, razumevanju i predstavljanju poezije danas.Tim povodom okupili su se pesnici različitih generacija, poznati i anonimni, različitih orijentacija, kao i političkih i verskih ubeđenja. Sloboda stiha je bila potpuna, sve se prihvatalo i slušalo, bilo kritički ili ne, svako je mogao da se upusti u stvaralačke vode i da bar pasivno otprati sva dešavanja. Iako posvećen pre svega savremenoj poeziji, ovaj dan se bavi i poetskom baštinom, ukazujući na kontinuitet pesničkog stvaralaštva i diskontinuitet pojedinih društvenih i kulturnih ideja.


ČITAJ POEZIJU!

U okviru dela „Čitaj poeziju!“ organizovane su četiri radionice tumačenja poezije, edukativnog ali i zabavnog karaktera. Koncept jednog termina podrazumeva zajedničko tumačenje stihova samog autora, kritičara, moderatora i ostalih prisutnih učesnika. Demonstriraju se različite strategije čitanja, teorije i mogućih pristupa. Cilj je da se publika motiviše na samostalno izlaganje i iznošenje sopstvenog mišljenja, kao i na poistovećivanje ili mimoilaženje sa autorskim stavovima, čime se na jednostavan i slobodan način upoznaje struktura pesništva. Autori ovogodišnje radionice tumačenja stihova bili su: Ana Ristović, Dragan Jovanović Danilov, Vojislav Karanović, Saša Jelenković i Dragan Bošković.



GOVORI POEZIJU!

Deo „Govori poeziju!“ je obelezilo prisustvo najprevođenijeg italijanskog pesnika. U pitanju je Valerio Magreli, čija poezija predstavlja prekretnicu u razvoju italijanskog pesništva, u drugoj polovini XX veka. Magreli je rođen 1957. godine u Rimu. Predaje modernu francusku književnost na Univerzitetu u Kasinu. Objavio je sedam knjiga poezije, od kojih su dve prevedene na srpski - "Prirode i šare" i "Vežbe iz tiptologije". Prevodio je Valerija, Debisija, Verlena.. Autor je monografije o Žozefu Žuberu, studije o dadaizmu, antologije francuske poezije XX veka i nekolicine eseja. Prvo književno veče je obeležilo upravo njegovo predavanje, o čijem interesovanju svedoči i veliki odziv publike.

Pesničenje, kao trening aktivne poezije, vezuje se takođe za deo „Govori poeziju!“. Kao takvo, nastalo je slučajno, odbijanjem grupe ŠKART da na dizajnerskoj izložbi grupe OD-DO izloži svoje radove. Umesto toga, ŠKART poziva pesnikinje i pesnike iz hora PROBA da izvedu javnu probu i odrecituju svoj repertoar. Neočekivani odziv i entuzijazam publike ohrabrili su inicijatore da čitavu akciju ponove i za mesec dana. Tako se Pesničenje održalo i danas, neprekidno se obnavljajući i šireći u pogledu kreativnosti, komunikacije i spremnosti za akciju. Prilog od ulaznica odlazi na štampanje zbirke nekog od učesnika. Ovaj put publici je besplatno podeljena zbirka autora Đorđa Ilića, pod nazivom "Knap".



IGRAJ POEZIJU!

U delu “Igraj poeziju!“, pojavljuje se Šeldža Patel (Shailja Patel), pesnikinja, pozorišna umetnica i mirovna aktiviskinja iz Kenije. Izvela je performans Migritude, u režiji Kim Cook-a. Naziv Migritude kovanica je same autorke. Ona označava simbiozu reči: migrant-imigrant, attitude-stav, negritude-stav crne rase, a odnosi se na novu generaciju imigranata Afrike koji ne prihvataju ćutanje kao način samozaštite.

Od domaćih izvođača, nastupalo je Narodno pozorište Sterija iz Vršca, sa predstavom Zamak slepih, koja je prikazana kao mozaička misterija omogućavajući gledaocima pristup različitim vremenima. Čovek je u središtu svakodnevnog dešavanja koje otkriva i skriva, ali i unutar simbola, zvukova i pokreta. Superiornu igru omogućio je kolaž tekstova Đelua Nauma (Gellu Naum).

Posle tri dana pesničkih dešavanja, desetina učesnika i nebrojenih pročitanih i ispisanih stihova, nemoguće je ostati bez jakih utisaka. Suština je u jednom: svaku priliku treba koristiti za beg u stihove! Dovoljno je prepustiti se, čitati, govoriti, igrati, pevati sebi i svetu oko sebe, sa malom dozom cinizma i sa puno, puno dobrote. Priznali ili ne, svima nam je to potrebno.

Sanjajmo kreativno

Skoro trećinu života provedemo spavajući, i za to vreme imamo različite snove, bez obzira da li ih se sećamo ili ne. Oni mogu biti ispunjeni nekim prijatnim iskustvima, našim najdubljim strahovima, mogu predstavljati predskazanja, nizove nepovezanih slika, a između ostalog mogu predstavljati naš mali, po želji uređeni svet, u kome su jedini validni zakoni zakoni naše mašte. Ovo poslednje podrazumeva sposobnost lucidnog sanjanja.


ŠTA JE TO LUCIDNI SAN?

Lucidan san je san u kome smo svesni da sanjamo. Iako je to uobičajena definicija, nivo svesnosti može biti različit što, sa druge strane, utiče na kvalitet lucidnosti sna. Na primer, nakon što smo shvatili da je „sve smo san”, možemo odabrati da u daljem razvoju događaja igramo ulogu koja nam je data ili možemo odabrati da zagospodarimo celom situacijom i radimo šta god i koliko god nam naša mašta dozvoljava.Tako bi cilj lucidnog sanjanja upravo bio, osim postizanja svesnosti, uticaj na ishod u snu. No, tada se postavlja pitanje: čemu to uopšte služi?



FANTAZIJE

Odgovor se krije u beskrajnim mogućnostima koje ovakav način sanjanja pruža, jer tu više nema mesta za bilo kakve zakone fizike i društvene norme. Kako mi sada možemo kreirati svoj san, prvo što nam pada na pamet je da se bacimo na isprobavanje stvari koje smo oduvek želeli. Među ljudima koji su do sada imali lucidne snove u najčešće „teme” ubraja se letenje i ispunjenje seksualnih fantazija. U čemu god da se krije naš individualni užitak, ovo je svakako način da se domognemo značajnih količina pozitivne energije i probudimo puni elana baš kao u reklamama za top-shop. Šalu na stranu, postoje ljudi koji pate od stalnih noćnih mora i lucidno sanjanje može predstavljati izlaz. Njihov uzrok su, najčešće, problemi sa kojima “sanjač” izbegava da se suoči, a koji se u snu interpretiraju u vidu čudovišta. Kada se osoba „osvesti” u snu ona zna da joj se ništa loše ne može dogoditi i bira da se suoči sa čudovištem. Rezultat ovih sukoba je da čudovište zauvek nestaje ili se transformiše u ono što u budnom stanju i jeste izvor naše frustracije. Takođe, prevazilaženje fobičnih strahova se može postići lucidnim sanjanjem. Kad jednom shvatimo da naša kreativnost nema granica, lucidni snovi mogu poslužiti kao izvori ideja ili inspiracije za neki poduhvat u „stvarnom” svetu. Možemo isprobati sve što nam padne na pamet: od držanja javnih govora do nekih komplikovanih fizičkih aktivnosti, pa čak i transformacija. I na kraju, zar lucidan san, u kome smo mi apsolutni centar sveta, ne bi odlično poslužio za podizanja našeg samopouzdanja do plus beskonačno?



KAKO OVO DA NAUČIM?

Ljudi se ne rađaju sa veštinom lucidnog sanjanja, već je postepeno savlađuju. Prvi korak se sastoji u tome da poboljšamo pamćenje onoga što sanjamo. To se postiže stalnim zapisivanjem naših snova. Ovo je bitno jer ćemo vremenom, analizom onoga što smo zapisali, uvideti da postoje neki naši lični znaci koji ukazuju da sanjamo. Svaki sledeći put kada ugledamo taj znak postavićemo sebi pitanje „Sanjam li?” i potražiti bezbedan način da to proverimo. Ukoliko dovoljno često postavljamo sebi to pitanje na javi, konačno ćemo ga postaviti i u snu, i kada tamo dobijemo potvrdan odgovor, jako je bitno da ostanemo pribrani kako se ne bismo probudili. Ako smo ostali u snu, sve dalje zavisi od našeg nivoa svesnosti (pre svega o tome da smo potpuno bezbedni) i spremnosti da istražimo sopstvene granice.


ODAKLE SVE OVO…

Lucidno sanjanje je utvrđeno kao pojava i kasnije razvijano kao veština od strane naučnika. Čovek koji je ove snove nazvao lucidnim je Frederik van Eden, a čovek koji je na naučnoj bazi izvršio njihovu analizu je La Berž. Značajna otkrića do kojih je on došao jesu da ti snovi nastaju u REM fazi spavanja, kada najintenzivnije sanjamo i kada su naše fiziološke funkcije aktivne kao da smo budni. Takođe, zaključio je da vreme u lucidnom snu prolazi približno isto kao i vreme na javi. I najvažnije, lucidni snovi nam nikako ne mogu štetiti. Jedini način da se probudimo umorniji nego što smo legli jeste da se sve vreme lucidnog sna intenzivno nerviramo i sekirati, što je malo verovatno. Mnogi ljudi smatraju da kroz san podsvest često ima nešto značajno da nam poruči. Naučnici tvrde da, ako je zaista tako, koliko god mi kreirali san podsvest će iskoristiti mogućnost da nam to stavi do znanja. Iako cela ova priča podseća na serijal filmova Matrix, ukoliko se desi da umremo u lucidnom snu nema razloga da se to desi i na javi. I na kraju, ukoliko strahujete od toga da ćete večno ostati u svom savršenom snu, ništa ne brinite, u tome nas sprečava biologija, osim ako vas nije ujela muva ce- ce.


SREĆNO

Danas postoje instituti, različite radionice, čak i mašine (doduše u SAD-u) koje vam mogu pomoći da brzo savladate ovu neobičnu veštinu. Ako se pak osmelite da je isprobate sami, preporučljivo je da konsultujete detaljniju literaturu. U svakom slučaju biće u najmanju ruku zanimljivo.

Duh starih vremena za nove generacije

Krivudava i strma, oko 500 metara duga, Skadarska ulica još uvek ume da svom Beogradu udahne romantični, boemski šmek. Gotovo da nema nijednog drugog mesta u ovom gradu, koje može mladim ljudima da ispriča priču o dobrim starim vremenima kad se uz zvuke tamburica recitovala tek napisana poezija, ili govorili već dobro poznati stihovi. I Skadarlija je počela da posustaje u večitoj borbi tradicionalnog sa modernim, kada je na inicijativu Turističke organizacije Beograda ustanovljen kodeks ponašanja njenih ugostitelja i posetilaca. Ogromni turistički potencijal koji ima ova četvrt možda sada bude i iskorišćen.


ISTORIJA BOEMSKE ČETVRTI

Dugo godina ova poznata beogradska ulica bila je nazivana cigan-malom, jer su Romi bili njeni prvi stanovnici. Tek 1872. godine taj naziv je promenjen u današnje ime, a tamošnji stanovnici su se preselili na Čuburu, na zahtev gradskih vlasti.

Često su tokom istorije menjani nazivi beogradskih ulica. Kako su se vlasti smenjivale tako su samovoljno kreirale ova obeležja prestonice. Skadarskoj je, međutim, samo jednom promenjeno ime. Za vreme okupacije u Prvom svetskom ratu, Austrijanci su joj stavili natpis Ružina ulica.



Za “naseljavanje” pesnika, književnika, glumaca, slikara u kaldrmske kafane, “krivo” je zatvaranje poznate kafane “Dardaneli” koja je srušena 1901. godine. Od tada počinje slavna boemska povest ove četvrti.

U to vreme su skromni ugostitelji svojim još skromnijim gostima, usluge pružali, uglavnom na veresiju, po principu “Platiš kad zaradiš“. Ulicom su šetali mađioničari, svirači sa žirado šeširima, dobošari, gatare i recitatori, zabavljajući prolaznike i posetioce, nudeći im umetnost, pesmu ili čaroliju. Sumnjivi umetnički kvalitet nije bio bitan za dobar provod mladih čitave bivše Jugoslavije, koji su Skadarliju smatrali glavnim gradskim šetalištem. U kafanama su nekad nastupali Mokranjac i elitni operski muzičari, u njihovim dvorištima bile su organizovane pozorišne predstave, umetničke slike su punile slikovne galerije, a na ulici su se prodavali suveniri i značke. I sve je to bilo lako dostupno svakom prolazniku, slučajnom ili namernom.

Devedesete su protutnjale kroz Skadarsku ulicu poput košave, ostavivši za sobom gomilu “đubreta“, prljavog nanosa koji nije tako lako otkloniti. Terase su dobile plastificirana ruha žute boje, bašte plastične zelene stolice, ulice parkirane automobile, suvenire za prodaju koji se više uklapaju u kič nego u antikvitetno filigranstvo, turbo-folk muzika se čula iz starih kafana.



Sve se izmenilo. I gosti i ugostitelji. Nekako su, u isto vreme, ugostitelji shvatili da je boemski duh dobro plativa roba, a novopečeni bogataši da se malo “stila” može kupiti posećivanjem uglednih starih kafana. Tako je krenuo krah autentičnosti. Porcije u restoranima su bile manje obilne, nacionalnoj kuhinji su pridodate italijanska, kineska hrana, ulične priredbe i galerije su nestale, recitatori zamenjeni estradnim umetnicima, ali se sve to moglo papreno naplatiti. I naplaćeno je, uglavnom skorojevićima, jer su gotovo samo oni imali novca, a samim tim bili u mogućnosti da diktiraju način rada i karakter usluge skadarlijskih kafana. Zakon profita je lako pobedio.


NOVO RUHO BAJLONIJA

U septembru mesecu 2008. godine trebalo je da otpočne izvođenje radova na preuređenju tržnog centra “Skadarlija pod krovom“, ali tome su se isprečili sukobi između korisnika lokala i novih vlasnika. Još 2006. firma “Star imobilijere“ kupila je BIP-ov kompleks “Skadarlija“ sa idejom izgradnje komercijalno-poslovnog centra na mestu nekadašnje pivare Bajloni, sa preko 100 miliona evra investicije. Sukobi, a zatim i sudsko rešavanje istih, osujetili su ceo plan. Naime, korisnici lokala starog tržnog centra su tokom devedesetih predfinansirali obnovu BIP-ovog objekta, plaćajući od tri do pet hiljada maraka po kvadratu, što je odgovaralo punoj tadašnjoj tržišnoj ceni. Zaključivani su konkretni ugovori kojima su udruživana sredstva BIP-a kao vlasnika, fizičkih lica kao korisnika lokala i izvođača radova. Budući korisnici su sredstva uplatili pre početka radova koji nikada nisu okončani, i iako su neki od njih podneli tužbu protiv BIP-a za utvrživanje prava svojine još 1999., BIP je 2006. godine prodao kompleks firmi Star imobilijere. I dok advokati novog vlasnika tvrde da potpisani ugovori dokazuju samo postojanje zakupa na deset godina, a advokati nesuđenih vlasnika dokazuju njihova vlasnička prava, “Skadarlija pod krovom“ čeka novo ruho.



Bez obzira na to da li će se i kada ove dve strane dogovoriti, arhitektonsko idejno rešenje postoji. Od postojećih lokala biće sačuvani kafana “Stara Skadarlija”, sporni tržni centar, kula, dva autentična zida pivare, kotlarnica i lagumi, jer su zaštićeni spomenici kulture. U prizemlju i na prvom spratu bili bi smešteni restorani, dok su ostali spratovi rezervisani za rezidens hotel. Projektantski tim je predviđa da bi takva celina ubrzo postala pravo pešačko carstvo, jer novi, stakleni, svetlucavi dodaci ne bi narušili ambijentalnu celinu.


UVOĐENJE “STARIH NOVINA”

Đura Jakšić, pesnik i slikar, najpoznatniji stanovnik Skadarske ulice rekao je da je Skadarlija mera svega, i dobrog i lošeg. I baš takva je trebalo da ostane. Vreme ju je menjalo, a da li se sada može “na silu” načiniti autentičnom i jedinstvenom, da li joj se može vratiti duša koju je imala? Prema pričama vremešnijih Beograđana, niko u potpunosti ne može biti siguran. Ipak načinjen je pokušaj. Turistička organizacija Beograda, Privredna komora Beograda i Skupština grada ustanovili su Kodeks ponašanja u Skadarskoj ulici. Zvuči čudno da jedna ulica poseduje pravilnik o ponašanju svih koji borave u njoj, ali Skadarska ulica je još 1975. godine “zaslužila“ i imala jedan, koji međutim nije bio dosledno implementiran. Turistički potencijal koji stoji u pozadini potrebe da se stari boemski duh vrati među zidove kafana i na kaldrmu ulice, objašnjava svaki napor da se kodeksom donesena pravila i primene. Predstojeća Univerzijada koja će dovesti mnogo stranaca u prestonicu bila je samo jedna od motiva za što brže usvajanje “starih novina”. Kroz favorizovanje spomenika kulture, kuća iz 19. veka i starih česmi, kakva je fontana Milice Ribnikar, najlepši ukras Skadarske ulice, prema mišljenju mnogih, ne sme se zanemariti sve što Skadarliju čini savremenom. Novo i staro treba uskladiti tako da se ovaj sokak opet može opravdano porediti sa pariskim Monmartrom ili praškom Zlatnom ulicom.



Kodeksom se propisuje radno vreme, vrsta muzike koja se sme puštati, ali i boja stoljnaka i tendi na lokalima, kao i pribor za jelo, koji će biti potpuno unificirani. Na ulicu će se vratiti prodavci cveća i suvenira, starinskih lonaca i čuturica, fotografi, turistički vodiči i majstori starih zanata. Pravila igre će se uspostaviti među ugostiteljima i vlasnicima lokala, tačno će biti definisana sva obeležja usluge koja utiču na njen kvalitet. Sam prilaz četvrti urediće “Gradsko zelenilo“.
Tako bi se uz određeni iznos ulaganja moglo uticati na nastanak najatraktivnije destinacije prestonice za sve turiste. Tome pogoduju sva njena obeležja: lokacija u samom centru grada, koncentracija velikog broja ugostiteljskih objekata (čak 34) i spomenika kulture na malom mestu, i nezaobilazni šarm kaldrme i tamburica.

Moderna džungla

“Ma samo da ja završim faks i zaposlim se…Posle će sve biti u redu.” Ili neće, jedno od ta dva je sigrno. Jedan od problema koji će nas vrlo verovatno čekati kada se budemo zaposlili je mobing. Poslušajmo velikog mislioca Sun Cua i upoznajmo neprijatelja kako bismo mogli da se odbranimo...



Termin „mobbing“ je prvobitno korišćen za objašnjavanje specifičnog ponašanja ptica kada osete da su u opasnosti od većeg i jačeg protivnika. U tom trenutku celo jato se ustremljuje na protivnika u naletima odvraćajući mu pažnju i maltretirajući ga sve dok ne odustane od napada. Osamdesetih godina Hajnc Lejman, švedski psiholog, ovaj je termin preneo iz klasične džungle u našu modernu da bi njime objasnio pojavu napada grupe ili pojedinca na „nepodobnog“ zaposlenog. On je takođe utvrdio da žrtve mobinga prati posttraumatski stres koji može dovesti do teških psihičkih problema. Mobing ne treba mešati sa jednokratnim napadom ili svađom između zaposlenih, jer on predstavlja dugotrajan proces ugrožavanja ljudskih prava kolege sa posla koji je unapred isplaniran i dobro pripremljen. Ono što plaši je činjenica da su vidovi napada često suptilni i prikriveni pa je mobing teško prepoznati. Mobing može započeti kolega sa istog hijerarhijskog nivoa ili nadređena osoba, ali pravi teror počinje kada se ponižavanje, isključivanje iz svih socijalnih tokova i maltretiranje svih drugih vrsta počne širiti organizacijom kao infekcija. Često su neki od „mobera“ nesvesno u toj ulozi, po staroj narodnoj „kud’ svi Turci..“. Napadi se produžavaju sve dok meta samu sebe ne eliminiše dajući otkaz.

Kako neko postaje žrtva mobinga? Većina istraživanja na ovu temu kaže da ukoliko se po bilo čemu izdvajamo i razlikujemo od drugih potencijalna smo žrtva. Dakle to može biti bilo šta: naša rasa, religijska, politička ili seksualna opredeljenost, način oblačenja, pol, obrazovanje, boja kose... Originalnost u bilo kom smislu možemo jako skupo platiti. Naime, predatori moderne džungle (tj. moberi) biraju svoje žrtve po principu- „ti si drugačiji od mene i većine zaposlenih u ovoj firmi i zalužuješ da budeš kažnjen za to“. Najčešće mete su radnici pred penzijom i mladi koji tek počinju sa radom. Mete obično na neki način ugrožavaju položaj mobera svojim izgledom, nastupom ili znanjem. Iako bi nam bilo logično da je mober taj koji je „jači“ od žrtve, zapravo su žrtve mobinga upravo te koje su pametnije, obrazovanije i kreativnije. Iz straha mobera da ne ostane bez unapređenja ili bude zamenjen boljim od sebe, on napada upravo tog boljeg, slepo prateći životinjski instinkt za opstankom. Mober onda uvlači u svoju igru i druge zaposlene predstavljajući im metu kao neprijatelja i osobu koja može ugroziti njihovu egzistenciju u kompaniji. Napadi počinju uglavnom suptilno: kolege nas nisu pozvale na piće posle posla, ogovaraju nas ili ismevaju. Novonastala situacija na početku može delovati bezopasno.



Međutim, ovakve stvari se nastavljaju, pa i pogoršavaju: ignorišu naše predloge na sastancima, stalno nas izoluju, ne obraćaju nam se na hodniku... Ukoliko ne uspemo da se izborimo ni na jedan način počećemo u jednom trenutku i sami sebe da krivimo i da se trudimo da ne ostvarujemo socijalne kontakte sa drugima, jer to dovodi do napada. Nakon toga može doći i do zaista ozbiljnih oblika maltretiranja: psovanja, seksualnog uznemiravanja, nepravedno niskih ocena učinka, pretnji fizičkim napadima i slično. Ukoliko je mober nadređeni onda nas može prisiliti da obavljamo zadatke koji narušavaju naše zdravlje, ili nas premestiti u kancelariju koja je udaljena od ostalih. Tada već počinju i osećaji anksioznosti, depresije, glavobolje, poremećaji sna, pa čak i srčane smetnje jer se ovi napadi događaju tokom dužeg vremenskog perioda (nekada i godinama) i obično postaju sve učestaliji. Ovo sve utiče i na narušavanje odnosa sa porodicom i prijateljima jer ćemo nakon tako provedenog dana na poslu biti nervozni, depresivni i neraspoloženi. Kada nas napuste i oni, bićemo izgubljeni i sami, ne znajući kako da se odbranimo od svega. Na kraju ćemo ispuniti želju moberima i daćemo otkaz.


BORBA GLADIJATORA

Organizaciona klima može umnogome biti podsticajna za mobing posebno ukoliko su poslodavci sujetni, nisu otvoreni za komunikaciju i shodno tome- šire takve odnose i među zaposlenima. S obzirom na današnje turbulentne uslove u kojima firme posluju kao i na ekonomsku krizu koja vlada u svetu, otpuštanja su brojna što stvara plodno tle za rast mobinga. Mnogi smatraju da je u nekim firmama mobing zapravo organizaciona politika koja podstiče dobrovoljni „downsizing“, pa tako menadžerima ostaje samo da gledaju borbu gladijatora i čekaju da oni najjači ostanu i da na taj način nemaju problema sa viškom radne snage. Koliko god ovaj stav izgledao primamljivo on ipak košta kompaniju mnogo. U Velikoj Britaniji se godišnje izgubi oko 18 miliona radnih dana zbog odsustva žrtava sa posla kako ne bi doživljavali mobing. Za to vreme u Švedskoj su troškovi koji nastaju kako bi se žrtve oporavile od mobinga procenjeni na 30 do 100.000 dolara po zaposlenom. Doduše, pune troškove koje kompanija mora podneti zbog mobinga nemoguće je proceniti, ali i ova dva primera nam dovoljno govore o posledicama koje bi svaka kompanija i država želela da izbegne.



KAKO PROTIV MOBINGA?

Ukoliko želimo sami da se odbranimo od mobinga neki stručnjaci preporučuju da se potrudimo da se ni po čemu ne izdvajamo. Ne smemo se oblačiti specifično, govoriti određenim akcentom, biti isuviše pametni ili uspešni. Da li je to zaista rešenje?! Šta ako smo “pogrešne“ rase ili nacionalnosti? To ne možemo tako lako promeniti kao stil oblačenja. U tom slučaju moramo naći načina da dokažemo potencijalnim moberima da im nismo pretnja ni u kom pogledu i da prihvatamo vrednosti njihove grupe, iako se razlikujemo od njih. Naravno, ako nikako ne možemo da se izborimo onda moramo potražiti stručnu pomoć psihologa i advokata. Dobar početak je i da se obratimo udruženjima za borbu protiv mobinga. Kod nas postoji udruženje „Stop mobbing“ koje je onima koji su im se obratili pomoglo da se izbore sa posledicama mobinga, kao i da mobere izvedu pred lice pravde. Međutim, ni sami zakoni nisu najbolji te se tek u poslednjih nekoliko godina donose oni rigorozniji, pa se često dešava da procesi traju godinama i da je jako teško dokazati krivicu. Naravno ima i svetlih primera presuda u korist žrtava mobinga kako u svetu tako i kod nas.

Ženske Romske Mreže Vojvodine

Romkinje se u društvu suočavaju sa dvostrukom diskriminacijom, kao pripadnice romske zajednice, i kao žene sa brojnim ograničenim pravima. Ženske romske organizacije postoje da bi kroz različita prezentovanja i javne nastupe izložile svoj problem i podstakle druge da im se pridruže u njegovom prevazilaženju.

Hladno martovsko jutro, sivilo u Novom Sadu i one. Nasmejane, energične, neumorne. Par razmenjenih rečenica i nešto propagadnog materijala u rukama i slika je dobrim delom shvaćena. Romkinje, žene iz kraja, iz naše ili vaše ulice, iz ovog, a ne prošlog vremena. Samosvesne i sa jasnom vizijom - raditi sa ciljem da se društvu skrene pažnja na sebe i tako omogući prilaz svim šansama iz kojih su ne retko bile ispuštane. Ne traže bajke, već osnovni prostor u kom će moći da rade na sebi, da brinu o sebi, da se nadogradjuju, uče i emancipuju. Mali je broj onih koje nisu osetile nemoć ili neku vrstu diskriminacije. Danas, kada je sve manje polnih podela, moraju se izbeći i rasne i sve ostale. Ono što posebno oduševljava jeste njihova upornost i optimističan pogled u sutra. A one opet ne prestaju da rade i da pronalaze nove puteve na koje će se preusmeriti.

Romi su narod poreklom iz Indije odakle su se raselili početkom X veka u zemlje Azije, severne Afrike i Evrope. Imaju svoj jezik i kulturu zasnovanu na obrascima podešenim prema njihovom načinu života. U našem društvu postoje tri podgrupe Roma - oni koji su pod uticajem pravoslavne, katoličke ili muslimanske religije. U Srbiji živi 600.000 Romkinja i Roma što predstavlja 10% totalne populacije.



ŠTA SU ŽROM?...

Ženske romske mreže Vojvodine broje dvadeset i tri romske nevladine organizacije širom Vojvodine. Neka od mesta koje obuhvataju su Bogojevo, Klenak, Stari Banovci, Novi Sad, Sombor, Zrenjanin ...

Iz manifesta, koji je tog martovskog dana deljen građanima saznaje se glavnica onoga za šta se Romkinje najpre zalažu. U uvodu stoji da je čak 80% romske populacije funkcionalno nepismena, a samo 0,2% je steklo fakultetsko obrazovanje. Romkinje predstavljaju najmanje obrazovanu grupu žena. U Vojvodini 22,6% Romkinja nije uopšte pohađalo osnovnu školu, samo osnovnu školu je završilo 22,5%, dok je srednju završilo samo 16% Romkinja. U većini slučajeva one nemaju prava da samostalno odlučuju o svom školovanju ( u prilog tome stoji podatak da 44,4% ispitanica nije odlučivalo o svom školovanju kako pokazuju istraživanja Kancelarije za inkluziju Roma ). Iako pokazuju dobar uspeh, devojčice su se u pubertetskom periodu povlačile iz škola kako bi sačuvale nevinost i pripremile se za udaju. Viši nivoi obrazovanja često su nedostupni zbog teške materijalne situacije u kojoj Romi žive, što dodatno otežava napredak u ovoj oblasti. Prosečna starost nepismenih Roma i Romkinja je 41 godina. Navodi se i da opismenjavanje žena nije dovoljno za njihovo uključivanje na tržište rada i konačan izlazak iz siromašta i neobrazovanosti, već je potreban pristup kompletnom obrazovnom programu.

Visok je procenat i nezaposlenih Roma i Romkinja u odnosu na njihov procenat u ukupnom stanovništvu. Podatak se kreće oko 4%, s tim da ne postoji rodna statistika i nije poznato koliko je Romkinja među nezaposlenima.

Tu je i nekorišćenje zdravstvenog osiguranja, nepoznavanje svojih prava, problematičan pristup institucijama zdravstvene zaštite, pre svega zbog raširenih predrasuda među zdravstvenim radnicima, kao i zbog uvedenih novčanih participacija.


ŽRTVE DVOSTRUKE DISKRIMINACIJE

Romkinje su u praksi često žrtve dvostruke ili višestruke diskriminacije ( po osnovu pola i nacionalne pripadnosti). Mnoge imaju status izbeglih i raseljenih lica , žive na selu i to često u izdvojenim, neregistrovanim i nehigijenskim naseljima.
U Nacionalnom savetu Roma dve su žene.

Njihovi pravci delovanja usmereni su upravo ka donošenju Nacionalnog plana za unapređenje žena koji će obuhvatiti i posebne grupe kao što su Romkinje. Tu je i podrška medija na srpskom i romskom jeziku koja će promovisati Romkinje i ženska ljudska prava kao najvažnije klime za menjanje društvene svesti, organizovanje političkog obrazovanja i uvođenje posebnih mera za poboljšanje pristupa sistemu obrazovanja, kao i kažnjavanje u slučajevima diskriminacije prilikom zapošljavanja. Kada se govori o nasilju misli se pre svega na ukidanje maloletnih, ugovorenih brakova i prodaja nevesti, ali i nasilja u okviru samih brakova. Naglašava se značaj formiranja savetovališta za mlade i edukacije romske populacije o odrednicama običajnog prava.



ŠTA NA KRAJU UČINITI?

Važan preduslov za ispunjenje svih ciljeva jeste pribavljanje ličnih dokumenata. Romkinje uglavnom žive u nelegalnim naseljima, bez adrese, a samim tim i bez prebivališta, zbog toga ne poseduju lična dokumenta, a bez njih ne mogu ostvariti pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, rad. Ostaju nevidljive za društvo, uskraćene za prava koja im neotuđivo pripadaju. Opšti cilj je edukacija Romkinja o ženskim ljudskim pravima koja su im garantovana međunarodnim dokumentima, kao i jačanje njihovih kapaciteta za samostalno zastupanje ženskih prava Romkinja na lokalnom nivou. Treba početi od buđenja svesti o ženskim pravima jer mali broj njih je poseduje dovoljno da bi znale kako i gde se usmeriti. Postojanje upravo ovih organizacija služi da se pobijanjem predrasuda i nepravilnosti kojima smo svi skloni napravi mesta za one kojima je prostor najpotrebniji.

Kako su završile neke od najvećih rok-zvezda

Rok muzika se oduvek povezivala sa neprekidnim žurkama, alkoholom i drogom, a ponašanje mnogih zvezda samo je dokazalo da to nisu priče. Činilo se da su neki rokeri imali sve – slavu, mnogo para, devojke, putovanja, ali kao da im to nije bilo dovoljno. Mnogi su prerano završili svoj život, a neki su uspeli da se izvuku.


ROK ’N’ ROL

Rolingstonsi postoje toliko dugo (od 1962. godine) da se verovatno retko ko seća Brajana Džonsa. Brajan je zajedno sa Mikom Džegerom i Kitom Ričardsom osnovao bend i u početku je smatran za vođu. Kako je bend postajao sve uspešniji, tako je Brajanov uticaj slabio. On je bio odličan muzičar, ali je njegov uticaj na stvaranje novih pesama bio minimalan. Navodno je koristio LSD, marihuanu, kokain i mnogo je pio. Dva puta je uhapšen zbog droge, 1967. i 1968. godine. Konačno je otpušten iz benda 1969. godine. Samo tri nedelje kasnije, 3. jula 1969. godine nađen je mrtav na dnu bazena. Imao je 27 godina. Njegova smrt do dan-danas nije razjašnjena. Zvaničan uzrok smrti bio je „smrt usled nesrećnih okolnosti“. Doktori su dodali u izveštaju da su mu srce i jetra bili u jako lošem stanju zbog korišćenja droga i alkohola. Džeger i Ričards nisu otišli na njegovu sahranu.

Džimi Hedriks se danas smatra za jednog od najboljih gitarista svih vremena. Bio je poznat po odličnoj tehnici sviranja gitare, koju je odlično svirao iza leđa, čak i jezikom. Pored neospornog talenta Hendriks je imao i nezgodnu narav – često je lomio i palio gitaru na sceni i znao je da bude veoma nasilan prema prijateljima. Koristio je LSD, verovatno i heroin, a pio je i mnogo alkohola. Nađen je mrtav u hotelskoj sobi u Londonu, 18. septembra 1970. godine Udavio se u sopstvenoj povraćki posle povratka sa jedne žurke. I danas postoje neke nejasnoće oko njegove smrti i ne zna se da li je ona posledica alkohola ili kombinacije alkohola, pilula za spavanje i droga. Imao je 28 godina.

Džim Morison, pevač grupe The Doors, bio je jedna od najvećih rok-zvezda šezdesetih godina. Morison je bio zavisan od heroina i imao je 27 godina kada je umro. Nekoliko meseci pred smrt preselio se u Pariz sa svojom devojkom Pamelom Kurson. Nađen je mrtav u kadi 3. jula 1971. godine, tačno dve godine posle smrti Brajana Džonsa. Na telu nije bilo vidljivih znakova fizičkog nasilja i francuske vlasti nikada nisu izvršile autopsiju. Pamela je davala kontradiktorne izjave o njegovoj smrti, spominjući da ga je slučajno ubila. Morison je najverovatnije umro zbog srčanog udara izazvanog prevelikom dozom heroina. Ni Pamela nije dugo poživela – umrla je tri godine kasnije od predoziranja heroinom.


TUŽAN PAD KRALJA

Elvis Pri sli je ostao jedna od najvećih rokenrol legendi sa jednostavnim nadimkom – kralj. Poslednje godine njegovog života i njegova smrt nisu bile tako glamurozne kao što se obično zamišlja. Elvis je u početku živeo životom prave rokenrol zvezde – imao je puno novca, devojaka, svako veče je uživao u provodu. Snimao je uspešne albume i filmove. Kako bi izdržao takav tempo on je počeo da uzima amfetamine, koji su mu pomagali da ostane budan, a često je uzimao i pilule za spavanje kako bi na kraju nekako zaspao. Sedamdesetih godina Elvisova karijera je propadala. Nije snimao filmove, ploče su mu se slabo prodavale i morao je da bude neprekidno na turneji kako bi zaradio dovoljno novca. Ali nije odustao od svog stila života. I dalje je imao veliki broj devojaka i danonoćne žurke iako mu je zdravlje ubrzano propadalo.

Šesnaestog avgusta 1977. godine Elvis je umro u toaletu u svojoj vili u Grejslendu. Našli su ga na podu, pošto je pao sa WC šolje. Bio je umazan sopstvenom povraćkom. Lekari su izdali zvanično saopštenje da je umro od problema sa srcem, ali uskoro su se pojavile informacije da je umro od predoziranja tabletama. Navodno je Elvis u trenutku smrti imao tragove čak 14 različitih tableta u organizmu, uključujući opijate, pilule protiv bolova i lekove za spavanje. Elvis je imao 42 godine kada je umro, a mnogi njegovi obožavaoci i dan-danas misle da je lažirao svoju smrt.


ALKOHOL

Osamdesete godine počele su smrću tri rok-legende. Džon Lenon, Bon Skot i Džon Bonam umrli su 1980. godine. Lenona je ubio ludi obožavalac Majk Dejvid Čepman, koji je hteo da se proslavi. Skota i Bonama je ubio alkohol.

Bon Skot, prvi pevač benda AC/DC, imao je velikih problema sa alkoholom kao i većina ostalih članova. 18. februara 1980. godine on je otišao na „par“ pića sa svojim prijateljem Alisterem Kinerom. Navodno je Bon te noći popio dve flaše viskija. Bon se obeznanio u klubu i Alister ga je nekako ubacio u automobil. Kada su došli do hotela Alister je pokušao da probudi Bona, ali nije uspeo. Ostavio ga je na zadnjem sedištu automobila da odspava. Sledećeg jutra Bon je nađen mrtav. Ugušio se u sopstvenoj povraćki. Imao je 33 godine. Postoje mnoge teorije o njegovoj smrti – po nekima on je umro od predoziranja heroinom, a postoje i teorije koje sugerišu da je namerno ostavljen u kolima i da je ugušen izduvnim gasovima. Prema nekim teorijama Alister Kiner uopšte nije postojao. Bend je našao drugog pevača, Brajana Džonsona, koji i dalje nastupa sa AC/DC. Album koji su snimili u Bonovu čast, Back to Black, postao je drugi najprodavaniji album svih vremena.
Led Cepelin je sedamdesetih godina bez konkurencije bio najveći rokenrol bend na svetu. Članovi benda bili su poznati po svom raskalašnom životu, alkoholisanju i drogiranju. Prednjačio je bubnjar Džon Bonam, koji je neretko znao da demolira hotelske sobe u kojima su članovi benda odsedali. Bonam je imao velikih problema sa heroinom, ali se pred kraj života „skinuo“ sa njega. Septembra 1980. godine grupa se spremala za američku turneju. Bonam je svoj poslednji dan započeo „doručkom“ koji se sastojao od 4 kvadriple (16 čašica) votke. Do kraja dana je nastavio da pije sve dok se nije obeznanio. Sledećeg dana, 25. septembra, nađen je mrtav. Slično Skotu, i on je popio previše i ugušio se. U poslednja 24 sata života popio je oko 40 votki. Bend je dva meseca posle njegove smrti objavio da prestaje sa radom.



BRZO SAGORETI

Kurt Kobejn je prvi put probao heroin 1986. godine, kada je imao 19 godina. Počeo je da ga uzima jer mu je pomagao kod bolova u stomaku koji su ga pratili celog života. Album Nevermind iz 1991. doneo je Nirvani svetsku slavu, a Kobejnova zavisnost se pogoršavala. Dešavalo mu se da se onesvesti na snimanjima i imao je velikih problema na koncertima. Prvi put je otišao na lečenje 1992. godine, ali se ubrzo vratio heroinu. Njegov život je komplikovao i odnos sa ženom Kortni Lav koja je isto imala probleme sa drogom. Dve godine kasnije Kortni je zvala policiju jer je Kurt navodno hteo da se ubije. Konačno je marta 1994. godine Kobejn pristao da opet ode na lečenje. Posle samo jednog dana pobegao je iz klinike u Sijetlu. Nađen je devet dana kasnije u svojoj vili. Pucao je sebi u glavu i ostavio je oproštajnu poruku. Njegova smrt je dugo bila pod velom sumnje zbog čudnih okolnosti. Jedna od najčešćih teorija jeste da ga je ubila žena zbog novca. Ono što je zaista čudno kod Kobejnove smrti jeste analiza njegove krvi. Imao je toliko heroina i valijuma u krvi da je mnogima čudno kako je uopšte uspeo da puca sebi u glavu. Imao je samo 27 godina kada je umro.


ONI SU SE IZVUKLI

Neke zvezde su imale sreće. Pevač grupe Depeche Mode Dejv Gan je veći deo života imao problema sa drogama i alkoholom. Još kao tinejdžer je bio hapšen zbog krađa i sitnijih prekršaja. Uspeh benda je samo pogoršavao njegovo stanje i 17. avgusta 1995. godine pokušao je samoubistvo oštricom brijača. Godinu dana kasnije srce mu je stalo kada se predozirao mešavinom heroina i kokaina. Od tada je čist.
Guns ’n’ Roses je bio poznat kao bend koji je, bukvalno, imao apetit za samouništenje. Prvi bubnjar Stiven Adler je izbačen 1990. godine iz benda zbog heroina. Ostali članovi nisu bili u mnogo boljem stanju. Sleš je uzimao toliko droge i alkohola da mu je jednom srce stalo u hotelu i doktori su ga jedva spasili injekcijom adrenalina u srce. Basisti Dafu Monahanu je 1994. godine pukao pankreas zbog dugogodišnjeg korišćenja droga i alkohola i jedva je preživeo. Navodno su obojica od tada čisti.

Ozi Ozborn je veći deo svoje karijere imao problema sa drogom i alkoholom. Zbog droge je izbačen iz benda Black Sabath i kako je sam izjavio mesecima nije izlazio iz sobe – samo je pio, drogirao se i gledao TV. Pod uticajem opijata u javnosti je odgrizao glavu živom golubu i slepom mišu, i te epizode se i danas prepričavaju. Jednom je navodno sačmarom ubio svih 17 mačaka koliko ih je bilo u njegovoj vili, a takođe je pokušao i da ubije svoju ženu Šeron, sa kojom je i danas u braku. Kako je sam izjavio u MTV šou Ozbornovi, danas je samo na lekovima.



JEDAN I JEDINI

Priču je možda najbolje završiti tamo gde je i počela – sa Rolingstonsima. Apsolutni šampion, čovek koji je sam više puta izjavio da ne zna kako je i dalje živ - je Kit Ričards. U decembru prošle godine napunio je 65 godina, iako je preko četrdeset pod uticajem najrazličitijih opijata. Šezdesetih i sedamdesetih godina je više puta hapšen zbog posedovanja različitih droga – od marihuane do heroina. U njegove velike „uspehe“ spada i jedna epizoda iz sedamdesetih, kada je devet dana bio budan zahvaljujući različitim drogama. Kada je konačno zaspao, pao je i slomio nos. Više puta je bio na lečenju, ali ne zna se pouzdano da li se ikada izlečio. Nedavno je imao više bizarnih izjava, poput one kada je izjavio da je ušmrkao pepeo svog oca sa kokainom ili da ga droga više „ne radi“. Ono što je sigurno, to je da on i dalje puši i pije i da je i dalje živ. Ni pad sa palminog drveta 2006. godine mu nije mogao ništa, a 2010. godine očekuje se njegova autobiografija. Kit je izjavio da će u pisanju imati velikih problema da se seti svog života.




KO JE SLEDEĆI?

Teret slave je verovatno mnogim muzičarima pretežak. Mnoge zvezde nisu našle mesto u ovom tekstu, jer bi on bio predugačak. Nisu samo rokeri žrtve, mnoge poznate ličnosti imaju problema sa drogom, alkoholom ili sektama. Iza glamura koji vidimo na televiziji često se krije pakao koji zvezde tera u samouništenje. A možda je istina drugačija – možda se zvezde uništavaju zato što to mogu sebi da priušte.

Kapetan Miša Anastasijević

Svi ga znaju kao kapetana, iako je bio major. Kako je promenio čin, niko ne zna, kao što mu ni pravo kršteno ime nije poznato. Radio je puno, stekao je veliko bogatstvo, ali je našao vremena i pravi način da ga potroši. Ovo je priča o Miši Anastasijeviću.



DETINJSTVO

Rođen je 24. februara 1803. godine u Poreču, na Dunavu, u današnjem Donjem Milanovcu. Majka Ruža umrla je na porođaju, a otac Anastas umire kada su Miši bile nepune tri godine. Brigu o Miši preuzima njegova pomajka Milja, koja ga je volela kao svoje rođeno dete.

Poreč je u to vreme bio važno tranzitno mesto. Brodogradnja i trgovina su bile vrlo razvijene. Žitelji su bili poznati lađari i pravi «stručnjaci» za plovidbu Đerdapom. Plovili su ne samo svojim brodovima, već su pomagali i tuđim brodovima kroz virove, vrtloge i klisure. Prvi srpski ustanak donosi značajne probleme ovom malom mestu. U strahu od turskih vojnika, žitelji Poreča bežali su u Austriju, preko Dunava. Isto su morali da urade i Miša i Milja, krajem 1805. godine. Turci su uspeli da zauzmu mali Poreč, ali to nije trajalo dugo, jer su ga srpski ustanici povratili već početkom 1806. godine. Za vreme izbeglištva, Milja i Miša su se upoznali sa trgovcem Stojanom Matrošlijem. Miša je od svog oca, pored kuće i malog vinograda, nasledio i skromni dućan, pa Stojan predlaže Milji da se uortače. Kod Milje i Miše se po povratku u Poreč useljava i Stojan, sa svojom ženom Nastom i ćerkom Marijom. Milja se sa Nastom i Marijom starala o kući, dok se Stojan bavio trgovinom. Ortakluk je bio vrlo profitabilan, a zarada se delila po pola. Miša se upisuje u osnovnu školu, koja je osnovana 1807. kao jedna od prvih škola u Srbiji.



Stojan umire 1812. godine, a krah Prvog srpskog ustanka sledeće godine ponovo prisiljava Mišu i Milju da pređu u Austriju. Utočište su pronašli kod popa Jove, Miljinog rođaka. Izbeglištvo ne traje dugo, i Miša i Milja se među prvima vraćaju u Poreč. Povratnici su angažovali malog Mišu kao učitelja, pošto se stari još nije bio vratio. Miša, koji se do tada bavio samo čuvanjem ovaca pope Jove, sada dobija platu od osam groša mesečno. I ne samo to – sa nepunih jedanaest godina Miša postaje učitelj šesnaestorici učenika od kojih su mnogi bili stariji pa i jači od njega. Kada se stari učitelj vratio iz izbeglištva, Miša mu je odmah ustupio mesto.

Posao učitelja dao mu je priliku da bude lični pisar Bejšir-age sa Ada Kalea. Miša nije mogao da podnese tursku nepravdu i njihove zulume, pa je pobegao u Poreč. Zaposlio se kao trgovački pomoćnik, sa znatno manjom platom od one koju je imao kod Bejšir-age, ali jedino mu je bilo važno da bude sa svojom porodicom.


TRGOVAC

Posle Drugog srpskog ustanka, Poreč ulazi u sastav male srpske kneževine. Knez Miloš 1817. dolazi u Poreč i za načelnika postavlja Joksu Milosavljevića. Čuvši za Mišine sposobnosti, Joksa ga zapošljava kao đumrugdžiju (carinika). Miša je kao đumrugdžija radio do 1822. godine i uspeo je da prikupi 300 groša ušteđevine. Pomagao je i pri tegljenju brodova, a kao starešina jednog od njih savladao je sve tajne zanata plovidbe na Dunavu.

Miša odlučuje da krene sa bavljenjem trgovinom. Posao mu je išao sjajno i krajem prve godine, kapital mu je prelazio 6000 groša. Time je uspeo, kao dvadesetogodišnjak, da se svrsta među bogate ljude tadašnje Srbije. Ženi se Hristinom, ćerkom pope Ilije Uroševića, iz sela Brzaski, na rumunskoj strani Dunava. Hristinin brat Sima Urošević bio je jedan od sekretara kneza Miloša, što verovatno nije bilo zanemarljivo pri njegovom izboru. Upravo preko Sime, Miša stupa u vezu sa knezom Milošem, najvećim trgovcem u Srbiji toga vremena. Tako prestaje da se bavi sitnom trgovinom i započinje trgovinu stokom.



U to vreme, Austrija je zabranila austrijskim trgovcima stokom da prelaze na srpsku teritoriju. Knez Miloš je na vreme odgovorio na to i zabranio je srpskim trgovcima da pređu na austrijsku teritoriju. Međutim, nije zabranjivao austrijskim trgovcima da kod prelaza i sa skela kupuju srpsku stoku. Miša je to, kao iskusni lađar, znao na najbolji način da iskoristi. Kupovao je stoku od seljaka iz unutrašnjosti i terao je na skele radi prodaje. U Austriji je u to doba bila velika tražnja za rogovima. Jelenski su se koristili za dugmad, a od volovskih su se pravili češljevi. Samo od izvoza rogova uspeo je da zaradi oko 40 000 groša. U znak sećanja na ovaj posao, na odžak nove dvospratne kuće u Poreču stavlja jelenske rogove.

Knezu je bilo važno da se poboljša trgovina na Dunavu, kod Poreča, pa 1833. godine Miši Anastasijeviću dodeljuje zvanje dunavskog kapetana. Mišina dužnost bila je da rešava trgovačke i prevozničke sporove i donela mu je veliki prestiž u zemlji.


MONOPOL NAD TRGOVINOM SOLJU

Trgovina solju bila je u to vreme izuzetno profitabilna. Knez Miloš počeo je njome da se bavi još 1817. godine. Najveći promet imao je 1828-1829. godine, kada je uspeo da obezbedi monopol na izvoz soli i njenu prodaju na Balkanu. To je uspeo da dogovori kao protivuslugu za snabdevanje turske vojske hranom iz Austrije.

Kneževa vlast i samovolja nije svima odgovarala. Njegovi protivnici zahtevaju donošenje ustava kako bi se kneževa vlast ograničila, što se desilo 1835. godine. Ovim ustavom ukida se Milošev sveopšti monopol na trgovinu, pa ona postaje dostupna svima. Mnogi trgovci ipak ostaju uz kneza, a nezadovoljstvo uprkos ustavu raste. Novi «turski» ustav donet je 23. februara 1839. u Beogradu. Podela vlasti sa Savetom Milošu nije odgovarala i on abdicira. Ostavio je vlast svom sinu Milanu, a sa drugim sinom Mihailom otišao je u Vlašku. Nije mu bilo dopušteno da išta ponese sa sobom, pa čak ni novac, stoga je bio prinuđen da pozajmi 400 dukata od Miše Anastasijevića.

Kapetan Miša je uspeo da pronađe dobre ortake i 1840. godine zakupio je na 7 godina pravo da izvozi vlašku so. Postojala je tačno određena količina soli koja se mogla izvesti, a izgubio bi svu so koja bi se po isteku zakupa našla na obali. Uvidevši potencijalnu veliku štetu koja bi ovim nastala, u Rustuku je 1843. sagradio 74 velike lađe za prevoz soli, ne želeći da zavisi od iznajmljivanja brodova.

Nemirno vreme revolucija u Evropi 1848. usporava trgovinu, no ona posle toga počinje ponovo da se razvija. Miša preuzima otkup soli iz Vlaške, Moldavije i Austrije, a prodaje je po Srbiji, Bosni i Hercegovini i Bugarskoj. Ortake uspeva brzo da isplati i tako postaje jedini zakupac soli na Dunavu i Savi i to od Siska pa sve do Suline na Crnom moru. Njegovo «preduzeće» posedovalo je 74 broda za prevoz soli, 23 stovarišta za so u raznim mestima na Savi i Dunavu i zapošljavalo je 10 000 ljudi. Glavna kancelarija je bila u Bukureštu, a uprava u Beogradu. Na vrhuncu svoje trgovačke karijere kapetan Miša je bio u periodu izmedu 1850. i 1865. godine.



Krimski rat doveo je pred velike izazove njegovo «preduzeće». U tom ratu protiv Rusije našle su se Italija, Francuska, Engleska i Turska. Narasla je tražnja za hranom i Miša je to znao da iskoristi. S druge strane, Austrija i Turska su verovale da Miša nije obični trgovac i da se sigurno nalazi na nekoj političkoj misiji. Austrija mu je zabranila da putuje preko njene teritorije. Vidisnku paša uviđa da je Miša mnogo dobio svojom flotom, pa pušta glasinu da on u stvari vrbuje dobrovoljce za rusku vojsku. Istovremeno, paša svojim ortacima dozvoljava nesmetan uvoz soli iz Vlaške. Uz intervenciju Francuske, sve se rešava u Mišinu korist i on nastavlja nesmetano da se bavi trgovinom.

Imao je i veliki broj poseda. Svi njegovi poslovi zajedno donosili su mu velike prihode. U jednom trenutku raspolagao je gotovinom od 1 500 000 dukata, što je za ono vreme bila ogromna svota novca. Čak je dva puta pozajmio državnoj kasi Moldavije više od 5 000 000 leja, uz kamatu od 10% i 12%.


POLITIKA

Miša je imao pet kćeri. Sve su bile udate za ljude koji su bili važne političke ličnosti, ili će to tek postati. Persida je bila udata za Jovana Marinovića, prvog ministra i predsednika Srpskog senata, kao i poslanika u Parizu. Saru je udao za Đorđa Karađorđevića, Karađorđevog unuka. Ružica se udala za Arsenija Crnojevića, veleposednika u Mađarskoj, inače potomka stare familije Crnojević. Anka je bila žena Radovana Raje Damjanovića, jednog od učesnika u zaveri protiv kneza Aleksandra Karađorđevića. Jelena se udala za Vasu Garašanina, sinovca Ilije Garašanina.

Knez Aleksandar Karađorđević došao je na vlast 1842. godine. Sa njim Miša uspostavlja prijateljske odnose. Priređivao je balove i večere u čast knjeginje Perside, a za nju i njeno društvo zakupljivao je parobrod od austrijskih kompanija radi izleta do Novog Sada i drugih mesta na Dunavu.



Krimski rat čini položaj kneza Aleksandra vrlo nezavidnim. Rastao je broj njegovih protivnika, a među njima bio je i Mišin zet, Raja Damjanović. On je bio osuđen na dugogodišnju robiju zbog učestvovanja u zaveri, a svaki Mišin pokušaj da izdejstvuje pomilovanje bio je bezuspešan. Raja umire u zatvoru, a Miša obećava da će podržati svaku akciju za svrgavanje kneza. Namera mu je bila da za kneza dovede Đorđa Karađorđevića, Karađorđevog unuka, inače sinovca tada vladajućeg kneza.

Bio je predsednik Svetoandrejske skupštine, na kojoj je izvršena dinastička smena. Umesto Karađorđevića, za kneza je ponovo izabran Miloš Obrenović. Miša napušta Srbiju i svega par puta se vraćao.


DOBROČINITELJ

Uz sve poslove sticanja svog ogromnog bogatstva, stigao je i da ga podeli sa drugima. Njegova dobročinstva su pritom bezbrojna i velika. Smatrao je da narod koji je siromašan treba da pomažu imućni ljudi.

Zamisao o izgradnji velelepnog zdanja počeo je da ostvaruje 1857. godine. Pretpostavlja se da je ono trebalo da posluži kao dvor, ali ga je politički neuspeh primorao da od te zamisli odustane. Zdanje je na kraju sagrađeno i on ga 1863. poklanja «svome otečestvu», u prosvetne svrhe. Knez Mihailo mu se zahvalio na poklonu. U njemu su bile smeštene Gimnazija, Velika škola, Ministarstvo prosvete, Muzej i Narodna biblioteka. U Kapetan-Mišinom zdanju danas je smešten Rektorat Univerziteta u Beogradu. Kroz razvoj prosvete, verovao je da je moguće postići da se narod duhovno uzdigne i opstane.

Pomagao je mnoge pisce tako što je plaćao štamparske troškove za izdavanje njihovih knjiga ili im je davao poklone u novcu. Vuku Stefanoviću Karadžiću nije značajnije pomagao, osim novčanim pozajmicama.

Imao je velike troškove, ali ih je sve uspešno pokrivala trgovina solju. Trošio je puno, jer je smatrao da bez muške dece i nema «za koga da čuva». Trgovinom solju prestaje da se bavi 1865-66, kada mu posedi postaju jedini izvor prihoda. Tada je počeo da putuje po Evropi sa rodbinom i prijateljima, a na svojim imanjima priređivao je velike zabave. Takav način života pravio je velike troškove, ali on je odbijao da proda svoje posede da bi ih namirao, rekavši: «Neću da prodam ono što sam stekao, a posle mene naslednici neka čine šta hoce.»

Bio je odlikovan Takovskim krstom II reda, turskim Nišan-iftikarom, Ordenom rumunske zvezde, Ordenom svetog Stanislava i nemačkim Valdekom.

Umro je 27. januara 1885. u svojoj kući u Bukureštu. Sahranjen je u u svojoj zadužbinskoj crkvi u Kležanima. Iako je 1909. osnovan poseban odbor sa zadatkom da se posmrtni ostaci velikog srpskog dobrotvora prenesu u Beograd, to se još uvek nije desilo. Kapetan Miša Anastasijević i dalje počiva u crkvi u Kležanima, ruiniranoj od posledica zemljotresa iz 1977.

Eho filter

Nikad nije voleo bolničke hodnike. Postojao je neki tmurni osećaj koji se gnezdio duboko u njemu svaki put kada bi njima koračao. Ali ovaj put nije koračao.Neko je gurao bolnički ležaj na kome je bio, i to sa povećom žustrinom, što se dalo zaključiti po škripi zarđalih točkića ispod njega. Neonska svetla bolničkog plafona izgledala su kao svetiljke nekog inostranog autoputa po kome se mogu nekažnjeno ostvariti velike brzine. Ležaj je udario u lagana metalna vrata kroz koja se ulazi u operacionu salu. Iznad njega se prikazuje čudna maskirana pojava, na čiju ljudskost ukazuju samo krupne braon oči koje se nalaze u procepu tog kamuflažnog svetlozelenog materijala.

„Gospodine, jako je bitno da pažljivo saslušate šta imam da Vam kažem. Vaš mozak je postao preopterećen čulnim nadražajima i polako prestaje da funkcioniše. Nema nam druge nego da Vam odstranimo jedno od čula, ne bi li smanjili napor Vašeg uma. Plašim se da ćete u suprotnom umreti. Molim Vas, dok ste još pri svesti, recite nam koje čulo želite da Vam oduzmemo; ne bismo želeli da tu odluku donesemo bez Vaše saglasnosti. Budite brzi, preklinjem Vas, nemamo puno vremena. Jedino nemojte uzimati dodir u obzir. Odstranivši Vam osećaj za dodir, osudili bismo Vas na život pod staklenim zvonom, a to Vam, kao lekari, poslednje preporučujemo. Razmislite o Vašoj odluci.”

„Jedno od mojih čula, a da nije Dodir. Hm.. bez kojeg bih mogao..? Čini mi se da je Ukus najnepotrebniji. Najzad ću moći da jedem sve ono za šta me od malena ubeđuju da je ukusno, i najpre mnogo zdravo, tipa spanaća ili cvekle.. Eto! Od sad će mi biti svejedno da li jedem brokoli ili Pavaroti pileće medaljone s pirinčem u gorgonzola sosu.. uh, što su to dobri medaljoni. Nadam se da ću zapamtiti njihov ukus.. kao i ukus mamine torte sa piškotama.. i zrelih trešanja.. i koka kole iz staklene ambalaže.. Hmm.. nije ovo baš tako lako…

A Njuh? Da li mi je stvarno potreban.. Da li će mi uopšte faliti opojni „miris” starijih građana u sredstvima gradskog transporta usred leta, na +40 stepeni? Ili onih prvih pola sata nakon očevog buđenja koji prođu u razgovoru, pre nego što opere zube..? Sumnjam. Možda će mi biti teško da ukapiram kad da promenim čarape, ali bože moj, tu je okolina da me uputi.. ili ću ih jednostavno prskati parfemom na dnevnoj bazi.. Parfem! Nikad više neću osetiti onaj Njen parfem koji čuva za posebne prilike! Više neću znati kad ga je stavila samo za mene, pošto zna koliko ga samo volim…

Jedan od omiljenih strip junaka iz mladosti mi je Daredevil, pravični maskirani osvetnik koji je tako vešto baratao motkama iako je oslepeo još kao dečak.. Kasnije, kad sam odrastao, njegovo mesto je zauzeo slepi samuraj Zatoiči.. Možda bih mogao da krenem njihovim putem, da se odreknem Vida, ali da istreniram sva ostala čula da nadoknade nedostatak. Da postanem kao oni.. Da moje oči više nikad ne vide svu ovu tugu, bedu i sramotu koja nas okružuje, da nikad više ne izgubim milione nervnih ćelija zverajući u ekran od televizora ili kompjutera, na kojima ionako već duže vreme ništa pametno ne može da se vidi.. Možda čak i spasem ovo malo duše što mi je ostalo. Iako će ta duša ostati uskraćena za lepotu duginih boja u kišne prolećne dane, za osmehe dragih osoba, njihova lica koja se menjaju skoro na dnevnoj bazi, pa čak i za svoj svopstveni odraz u ogledalu. Biće to jedna siromašna duša. Duša nesposobna da pogleda u oči druge duše. Duša koja živi u ambisu…

Preostaje mi.. Sluh! A ne, to nikako ne mogu. Možda je ovaj svet jako bučan i naporan, ali da nikad više ne čujem muziku, da budem osuđen samo na posmatranje drugih dok plešu uz sve te silne taktove i note kojih je svakog dana sve više i više, ne, to jednostavno ne mogu.. Šta je sve ovo nego Igra. Od prvog udaha, do smrtnog izdaha, mi plešemo kroz život, nekad na vesele, nekad na tužne, nekad na ljubavne, ali nekad i na agresivne melodije koje nam komponuje sudbina. Kako se toga odreći?!

Zar je moguće da se ne mogu odlučiti.. Iako znam da je sama moja egzistencija dovedena u pitanje i da ništa nije vrednije od života, zašto, zašto ne mogu odlučiti??

„Molimo Vas, recite nam šta da Vam odstranimo.”
„Ne znam.. Ne mogu.. Ne mogu doneti takvu odluku.”
„Razumemo Vas. Onda ćemo je mi doneti umesto Vas.”
„Ne! Molim vas! Nemojte!!”
„Žao nam je, ali Vaš život je u pitanju…”

***
Otvorio je oči. Svetla koja su dolazila sa ulice pravila su svojevrsni umetnički performans po plafonu njegove sobe. Uspravio se i pogledao oko sebe čisto da se uveri da nije u bolnici već u zgužvanoj posteljini svoga kreveta. Nagao se do stola, otvorio drugu fioku i izvadio milku s keksom od 100 grama. Ceo prvi red je stavio u usta, i pustio da se polako otopi. Kroz pet minuta muzički uređaj se našao na ivici destrukcije jer su zvučnici po prvi put bili prinuđeni da reprodukuju muziku „iz sveg grla”.. Kroz sat vremena koračao je Kalemegdanom, posmatrajući predivne skulpture koje su oblaci toga dana stavili na izložbu. Na omiljenoj klupici, sačekao je da Ona dođe. Nosila je parfem, ne sluteći koliko je samo prilika posebna.

„Sve što znamo vuče korene iz naših čula”
- Leonardo da Vinči

Toronto

Toronto svoje ime duguje indijanskom plemenu Mohavk i označava klisuru i "mesto gde drveće stoji u vodi“. To je sasvim razumljivo jer je Toronto okružen vodom i nalazi se na velikom jezeru Ontario. Ovo ime nosi i provincija čiji je on «glavni grad».



Na području Angloamerike, Toronto je četvrti grad po veličini odmah iza Nju Jorka, Los Anđelesa i Čikaga. Toronto je najveći grad u Kanadi, koji sa svojim širim područjem broji preko 5 miliona stanovnika. On predstavlja najbogatiji grad u Kanadi i ujedno je najznačajniji poslovni centar ove zemlje. U poslovnom delu grada, samom centru, nalazi se veliki broj jakih finansijskih institucija uključujući i samu berzu – «Toronto Stock Exchange» (TSE ili Torex), koja je sedma berza po veličini u svetu. Sedište 5 najvećih banaka Kanade se nalazi upravo u Torontu, a najvišu zgradu u ovom gradu, sa preko 350m, koristi upravo jedna banka, «Bank of Montreal».


DOLAZAK

Toronto ima veliki i lepo uređeni aerodrom. Zaposleni na aerodromu u Torontu su doterani i ljubazni, i sve nekako deluje "svetski". Službenici imigracione kontrole su krajnje ozbiljni. Naoružani su kako fizički tako i znanjem, ali nisu nevaspitani. "CIA snajka, CIA" je prvo što pomislite kada ih vidite. Iako su fini, ta ljubaznost ne može biti topla kada vidite svu tu silu i snagu koja vas gleda sa svih strana.
Prolazeći kroz aerodrom uživate u njegovom enterijeru. Krase ga origami radovi, razne skulpture, čak i fosilni ostaci dinosaurusa. Imate utisak kao da se nalazite u nekom muzeju. O toaletima , «fri-šopovima» i drugim stvarima ne treba ni govoriti.

Na izlazu iz aerodroma nećete se susresti sa gomilom neobrijanih taksista i različitih vozila, naravno sa sasvim različitim cenama za istu vožnju. Gospodin u gotovo svečanom crvenom odelu će vas ljubazno pitati da li želite aerodromski taxi, odnosno ponudiće se da vam pomogne oko vašeg prtljaga, ali neće biti dosadan i napadan. Lepo poređane crne limuzine («Lincoln Town Car») su zapravo taxi vozila, ali budući da samo ona voze sa aerodroma, na njima nema nikakvih oznaka. One pružaju mogućnost uživanja u privatnosti i ekskuzivnosti, a za sve to se ne plaća velika cena. Ispred pomenutog aerodromskog izlaza i taxi službe, ugledaćete široku saobraćajnicu i pravi «sajam» novih automobila na njoj. Ako vas neko čeka ili vi nekoga čekate, postoji i za to predviđeno stajalište, sa sve klupama za sedenje i zaštitom od padavina i vetra, naravno uz veliki časovnik, čistu kantu i sl. Ceo izlaz i stajalište se redovno održavaju i čiste.

Razlike između našeg i aerodroma u Torontu su lako uočljive, jer je poređenje nažalost neizbežno, a njime najviše gubi upravo naš aerodrom. Ovo posebno dobija na težini kada se uzme u obzir da naš aerodrom nosi ime jednog «Nikole Tesle».


ŽIVOT U TORONTU

Klima je ovde povoljnija nego u drugim, severnijim oblastima Kanade gde zimi temperature dostižu (i prelaze) –40 stepeni Celzijusa. U Torontu zimi ima dosta snega, temperatura ume da se spusti i ispod -20°, ali Sunce tokom čitavog dana sija i najmanje do 18h osvetljava grad.

Život u Torontu zahteva da imate automobil, naročito ako imate porodicu i malu decu. Toronto ima svoj javni prevoz što je još jedan plus za ovaj grad. Autobusi, tramvaji i metro su tačni, čisti i najčešće sa viškom slobodnih mesta. Razlog za to leži u tome da se taj prevoz plaća i nije tako povoljan, pa vam se isplati samo ako ste sami. U slučaju da imate porodicu računica može pokazati da će vam biti povoljnije da posedujete svoj automobil. No, nije to jedini razlog zbog koga vam javni prevoz ne može zameniti vaš automobil. Stanice javnog prevoza nisu na svakih dvesta metara i ne postoji mnoštvo linija, kao što je npr. situacija kod nas. U tom smislu, beogradski prevoz je odličan jer postoji priličan broj linija kao i vozila na njima. Stanice su česte i nema mnogo pešačenja za one koji dobro poznaju tu mrežu. Pri tom je pokrivena celokupna teritorija grada, a polasci su česti.
U Torontu je situacija drugačija, manji broj linija javnog prevoza, manje vozila na tim linijama, manji broj polazaka u satu. Nije pokriveno baš sve i ponekad ćete morati da pešačite više od 1 km. do sledeće stanice Sa druge strane, sva vozila javnog prevoza se uredno održavaju, stanice takođe. Postoji digitalno odbrojavanje vremena do novog dolaska autobusa koje je uvek precizno. Ako dodje do nekog zastoja ili slično, na displeju izlazi objašnjenje i izvinjenje uz novo odbrojavanje vremena.

U Torontu se koristi isključivo bezolovni benzin i goriva koja su "eco-friendly". Isto važi i za privredu. Na pumpama ćete videti samo jednu cenu, cenu za bezolovni benzin i ona je oko 0,8 kanadskih dolara (CAD) odnosno dosta niža nego u Evropi. Ima naravno i pumpi gde se može kupiti dizel, ali su one daleko ređe.



Nivo kriminala u Torontu je nizak. Visok životni standard se manifestuje i u većim zaradama u odnosu na druge gradove u Kanadi, ali su i cene više. Sve gradske sredine su potpuno ravnopravne i nema dominacije centra u odnosu na druge delove grada. Vrednost kuće udaljene 20 ili 30 km od centra grada može biti veća od vrednosti stana u centru. Poslovnice velikih kompanija, poput sportskog brenda «Najk» ili proizvođača procesora «AMD» mogu se naći i u predgrađima. Ta naselja su mirne zone u kojima nema puno saobraćaja, a ima puno parkova, staza za šetnju, dečijih igrališta... Drugim rečima, život u predgrađu uopšte nije tako loš kao u nekim drugim gradovima sveta, Parizu, na primer.

Ljudi uglavnom žive u kućama, ali ima i stambenih zgrada. Svaka od njih pomalo podseća na hotel iz više razloga. Obavezno mora postojati najmanje jedna podzemna garaža kao i parking sa dovoljno mesta za one koji samo privremeno borave u zgradi. Kada uđete u zgradu setićete se neke lepe recepcije ili prijemne sobe jer se odmah na ulazu nalazi jedan uvučeni deo sa mekanim kvalitetnim čistim tepihom, kožnim nameštajem, stolom, cvećem, slikama, novinama, telefonskim imenikom i sl. Liftovi su besprekorno čisti i savremeni. Na zidovima svih spratova možete naći slike ili druge dekorativne elemente, naravno uz tepihe u hodnicima, a na pojedinim spratovima se nalaze i dobro uređeni toaleti. Stambene zgrade često imaju i svoju teretanu, malu saunu i đakuzi. Kao i zgrade, i kuće su dobro sređene. Po pravilu sve kuće u ulici i četvrti su iste ili bar moraju zadovoljiti određene «estetske standarde». U pitanju su klasična predgrađa, a kuće dosta liče jedna na drugu. Ubrzo vidite da je to jako pametna stvar jer ne možete videti straćaru i vilu koje deli neka korodirana žica ili trula taraba. No, nekada je to malo i preterano, pa se može desiti da svoju satelitsku antenu morate držati u kući jer napolju narušava estetski izgled naselja. Isto tako, ako imate raskošnu terasu ne možete baš svašta držati na njoj.



Međutim, te prostrane kuće podsećaju malo na onu izreku "spolja gladac, iznutra jadac". Osim temelja i stubova koji su betonski i drže kuću, ostatak je drvo i "karton". Nekada vas je strah da se prilikom tuširanja naslonite na zid kako ne biste završili u drugoj prostoriji, a nekada morate da šapućete i šunjate se kao miš da ne biste smetali nekome ko čak nije ni na istom spratu. Materijali i građevinski standardi su drugačiji i prate potrošački mentalitet angloameričkog društva, gde čak i kuća ima status nekog potrošnog dobra poput televizora i gradi se što brže i što jeftinije. Možda je to tako baš zato što znaju da 30 godina nakon gradnje neće biti isto i da može postojati potreba za rušenjem tog istog objekta. I u tome ima smisla, ali problem je što su kuće od samoga početka nekvalitetne.


METROPOLA

Toronto jeste megalopolis, ali to ne znači samo oblakodere i zgrade pripijene jedne uz druge. Ne stiče se utisak da je prenaseljen, iako je multimilionski grad. To je bitna razlika u odnosu na neke druge megalopolise koji broje preko 10 miliona stanovnika i često znaju da podsete na «kutiju šibica».

Spomenute staze i parkovi su često pusti, odnosno ne koriste se, čak i u letnjem periodu. Razlog tome je zatvorenost i uopšte drugačiji mentalitet i navike od onih na koje smo mi navikli. Bilo bi pogrešno zaključiti da se ovde ljudi ne druže i ne komuniciraju, ali društveni odnosi svakako nisu tako bliski i spontani kao kod nas ili u nekim zemljama koje nas okružuju. Generalno, sve je nekako pasivnije, ljudi se manje kreću. To je posledica njihovog standarda i načina života.

Kanada ima status useljeničke zemlje i svake godine odobri ne mali broj useljeničkih zahteva. Sasvim je razumljivo zašto broj stanovnika Toronta (i Kanade uopšte) raste. Oko 50% stanovništva Toronta je rođeno van Kanade, tj. najmanje polovinu stanovništva čine čisti imigranti. Od naroda iz Azije, najviše ima Kineza, Indusa, Pakistanaca, Filipinaca, Japanaca, Koreanaca i drugih. Rame uz rame sa njima su imigranti iz Evrope. Ako govorimo o onima koji su među prvima došli, onda su to svakako Britanci i Irci, a zatim Francuzi i Italijani. Jevreja takođe ima dosta. Tu su zatim Grci, Rusi, Ukrajinci, Turci, Albanci, Hrvati, Srbi...

Kad smo već kod naših ljudi, treba reći da ih u Kanadi najviše ima upravo u Torontu. Nemaju neko "svoje" mesto (Grčka četvrt ili sl.) ali su najbrojniji u Misisagi (Mississauga). Inače, u ulici 'River Street 203' se nalazi crkva Sv. Save, naše Srpske Pravoslavne crkve. U istoj ulici nalazi se i srpska biblioteka, i sala za razne kulturne prilike. Lepo je videti sve ovo, u stranoj državi na dalekom kontinentu.

Toronto sačinjavaju brojne kulture. Bez obzira na njihove različitosti, poštovanje među ljudima je svugde prisutno i očigledno. Ne možete primetiti diskriminaciju i nepoštovanje ljudi zbog boje njihove kože, religije, jezika i porekla. Sa druge strane, upravo zbog tih velikih razlika, postoji zatvorenost među ljudima i ne očekujte da sa komšijom ćaskate ili pijete kafu.

Pojedini delovi grada mogu biti dominantno naseljeni od strane jednog istog naroda i tu je onda situacija nešto drugačija. U tim delovima grada situacija nije potpuno etnički "čista" i što je zapravo najvažnije, nije situacija koja podseća na geto u kome ne možete ili ne smete da se nađete jer će vam život biti u opasnosti. To je veliki plus u odnosu na druge metropole širom američkog kontinenta (severnog i južnog).

U Torontu živi i dolazi da živi veliku broj imigranata – mladih ljudi. Krasi ga dobar životni standard, nizak nivo kriminala, poštovanje različitih kultura, nezagađenost itd. Upravo zato on može biti odlično mesto za porodični život, odnosno sve one ljude koji žele i planiraju zasnivanje porodice.

Dodatni razlozi su ti što deca uživaju mnogo toga: od čistih i opremljenih parkova, igrališta, kreativnih i edukativnih vrtića, besplatnog školskog autobusa i besplatnog državnog osnovnog i srednjeg obrazovanja, pa do drugih vidova zaštite i pažnje. Takođe, socijalna politika i vidovi socijalnog osiguranja su na humanijem i višem nivou od susednih Sjedinjenih Država
gde ima oko 50 miliona beskućnika.
Grad čiji se žitelji diče motom «Različitost naša snaga» ima puno toga da ponudi i svakako zaslužuje svoj nadimak: «Dobri Toronto» (Toronto the Good).

List ”MonopolList” vas uvodi u svet i kulturu alkoholnih i bezalkoholnih pića

Kako su nastala najpopularnija pića na svetu, kako se služe, uživaju i šta treba da znate o njima...

Rum – piće robova, piće gusara, piće za ceo svet...

Rum potiče još iz XVII veka i jedno je od najstarijih alkoholnih pića na svetu. Njegova istorija počinje sa dolaskom Evropljana na tlo Srednje i Južne Amerike. Oni iz istočne Indije na Karibe donose šećernu trsku, koja zbog pogodnih klimatskih uslova ubrzo postaje proizvod broj jedan na Karipskim ostrvima, a trgovina šećerom jedan od najunosnijih poslova na svetu. U procesu proizvodnje šećera iz šećerne trske kao sporedni proizvod izdvaja se melasa – lepljiva, braonkasta smesa. Tu smesu su prvi konzumirali robovi, koji su na karipskim plantažama Evropljana radili do iznemoglosti. Zbog ogromne količine šećera davala im je energije, ali je zbog procesa proizvodnje iz kog je ostala bila jako oporog ukusa i lošeg kvaliteta. Melasu su ostavljali da fermentira i destilovali je i tako je nastao rum koji je u početku, zbog loših metoda destilacije koji su bili dostupni robovima, bio jako lošeg kvaliteta i izuzetno jak. Zbog toga je uglavnom bio piće robova. Međutim, daljom destilacijom i rafinacijom, rum je postao blaži, pitkiji i popularniji. Širenju njegove popularnosti doprineli su najviše gusari i moreplovci, koji su ga raširili po celom svetu. Danas je rum jedan od najprodavanijih alkohola na svetu, zahvaljujući velikim i moćnim kompanijama koje ga proizvode.

Šećerna trska raste i do 6 ili 7 metara u visinu. Ima pulpu koja sadrži i do 90% slatkog soka, a koji sadrži oko 18% šećera u sebi. Melasa koja nastaje kao rezultat kuvanja šećerne trske je toliko bogata šećerom da proces fermentacije ne može da počne dok se ne razredi vodom. U proizvodnji ruma postoje dva različita procesa destilacije, koji daju rum izrazito različitog ukusa i arome, pa čak i kvaliteta. U tradicionalnom metodu proizvodnje koriste se kazani za destilaciju u kojima se aromatični sastojci ne razdvajaju od alkohola. Rezultat je bogat i jak rum. Ovakvi aromatični rumovi su karakteristični za Jamajku, Haiti itd. Laki rumovi se proizvode metodom neprekidne destilacije, koja se sastoji od nekoliko kazana cevastog oblika, u kojima se izdvajaju pojedini proizvodi destilacije. Ovaj način proizvodnje omogućava bolju destilaciju neželjenih aromatičnih supstanci. Tako se dobija lagani rum, koji na tržištu daleko prevazilazi popularnost jačih vrsta ruma. Da li će biti taman ili svetao, zavisi samo od procesa zrenja ruma i tu razlikujemo “light“ tj. svetli rum koji ne stoji u bačvama već se flašira odmah po stabilizaciji alkohola i “gold“ ili zlatni rum koji dobija boju starenjem u hrastovim bačvama od 1 do 21 godine. Tamni ili “dark“ rum je najčešće mešavina različitih vrsta rumova uz dodatak karamele i po pravilu je najjače arome (pomenuta razlika u procesu proizvodnje). Postoje još i aromatizovani rumovi tj. rumovi sa dodatom aromom raznih voća i sl. Takođe, postoji i tzv. “overproof rum“ – rum sa količinom alkohola preko 75%. Ti rumovi se ne mogu naći u slobodnoj prodaji, već se isključivo distribuiraju barovima i ugostiteljskim objektima direktno od strane proizvođača.

Najpoznatiji proizvođači rumova su: “Bacardi“ (Porto Riko), “Captain Morgan’s“ (Jamajka), “Myer’s“ (Jamajka), “Havana club“ (Kuba), “Demerara“ (Gvajana), “Old Pascas“ (Barbados) i dr.

Istorijske i mitske ličnosti

GDE BI ONE BILE DANAS?

ALADIN bi pokušao da protrlja sijalicu i ubila bi ga struja.
MILOŠU OBILIĆU bi se sudilo zbog kršenja običaja i pravila rata i za međunarodni terorizam.
SVETI ĐORĐE bi se našao na meti Društava za zaštitu životinja i verovatno bi bio dekanonizovan.
HOMERU I FILIPU VIŠNJIĆU bi se sudilo zbog klevete i širenja lažnih vesti.
MOJSIJE bi bio optužen za izazivanje opšte opasnosti i remećenja prirodne okoline zbog epizode sa razdvajanjem mora.
CEZAR bi bio lustriran zbog neodgovorne politike na Rubikonu i osuđen zbog nezakonite kocke.
ŠEHEREZADA bi imala svoj "Džeri Springer Šou".
ODISEJ bi se, po povratku kući na Itaku, suočio sa brakorazvodnom parnicom s Penelopom, ozbiljnom alimentacijom kao odštetom za neispunjavanje bračnih dužnosti i za prevaru.
JUDA bi radio za Državnu Bezbednost.
KRALJEVIĆ MARKO bi dobio trajnu zabranu na dozvolu za jahanje zbog pijanstva, kao i tužbu zbog navođenja životinja na alkoholizam i uništavanje putne infrastrukture.
SIZIF bi nosio rokerica i pevao "It's only rock and roll but I like it".
EDIP bi pronašao dobrog psihoanalitičara i izbegao krvavi incest.
ARHIMED bi imao đakuzi i ne bi ga bilo briga za nauku.
SVETI ILIJA GROMOVNIK bi radio za Elektrodistribuciju .
KALIGULA bi bio predsednik Skupštine.
NOSTRADAMUS bi imao Agenciju za proricanje i sopstveni plaćeni termin na televiziji.
DIOGEN bi se oduševio kvalitetom modernih plastilčnih buradi (i kamp kućica) i odustao bi od potrage za čovekom.
DEKART bi rekao: "Mislim...Vidi «Veliki brat» na TV-u!"
HIPOKRAT bi imao privatnu kliniku, a medicinska zakletva bi počinjala sa: "Lekar je dužan da pomogne, bez obzira na vrstu viskija".
FILIPIDES bi bio šampion u maratonu, a sponzor bi mu bila «Nokia».
NIČE bi tvrdio da je Bog živ, samo da opet bude u suprotnosti sa javnim mnjenjem.
FROJD bi rekao: "Aman, ljudi - zezao sam se!"
TESLA bi i dalje bio ispred svog vremena.

Znanje za budućnost – mladi u akciji

Pod pokroviteljstvom Junior Achivementa Serbia, već dugi niz godina fukcioniše akcija organizovanja učeničkih preduzeća po srednjim školama.

UČENIČKO PREDUZEĆE

U Devetoj gimnaziji, ’’Mihailo Petrović Alas’’, već nekoliko godina postoji učeničko preduzeće ’’Alasi’’. Ono funkcioniše po principu akcionarskog društva. Pod pokroviteljstvom profesora Milke Ivić i Milorada Dašića učenici uče prve korake preduzetništva. Svake godine formira se Upravni odbor koji rukovodi akcijama i sveukupnim radom. Upravni odbor biraju profesori zaduženi za preduzeće iz redova učenika treće i četvrte godine. Maturanti uglavnom dobijaju savetodavne funkcije, dok su izvršni direktori učenici treće godine. On na pocetku godine daje oglas za prodaju akcija kompanije po unapred utvrđenoj ceni. Broj akcija je ograničen, a potencijalni vlasnici mogu biti profesori, đaci i zaposleni u školi. Kupovina akcija vrši se u vreme i na mestu utvrđenom oglasom koji kompanija izdaje. U konkretnom primeru, ''Alasi'', kao učenička kompanija su se oglašavali na školskim panoima i ostalim površinama u školi pogodnim za to. Svi oni koji ispunjavaju uslove oglasa mogu se pojaviti i kupiti željeni broj akcija, sa naglaskom da je maksimalan broj akcija ograničen na 20%, radi povećanja broja akcionara i učesnika u preduzeću. Dalje, koristeći prodajom akcija stečen kapital, Upravni odbor investira u projekte koje smatra profitabilnim. Shodno uzrastu, organizuju se kulturno-obazovni programi, sajmovi koji omogućavaju svim učenicima da pokažu znanje koje se ne bazira na školskom gradivu.



IGRA ILI PREDUZETNIŠTVO

Novogodišnji sajam je pružio šansu mladim kuvarima i kuvaricama da pokažu svoje veštine u spremanju kolača, slikarima da prikažu svoje talente, programerima da pokažu da umeju da naprave korisne programe upotrebljive u kući. Naravno, sve je moralo da ima i svoje ekonomske efekte tako da je preduzeće od učesnika naplaćivalo 15% od ostvarenog prometa i time pokrivalo troškove organizacije i ostvarilo dobit. Na osmomartovskoj izložbi koja je postala redovni deo plana i programa ''Alasa'', pored učenika sa poklonima urađenim u kućnoj radionici,i sama Uprava preduzeća sredstvima zarađenim u ranijim akcijama štampala je čestitke koje je prodavala. Obezbeđeno je i cveće kupljeno na cvetnom kvantašu po izuzetno povoljnim cenama, tako da su mnogi za svoje majke i sestre baš kod njih kupovali. Bilo je tu i kulturnih dešavanja bez ekonomske pozadine u cilju popularisanja nauke, a time marketinškog propagiranja samog preduzeća. Svesrdna pomoć profesora učenicima, a i lično angažovanje dovelo je do toga da su rezultati učenika i njihove aktivnosti bili zapaženi na nivou Srbije. Kao rezultat toga „Alasi“ su pozvani da predstavljaju našu zemlju u Segedinu na Evropskom sajmu Junior Achivementa sa još četiri učenička preduzeća iz naše zemlje. Na ovom takmičenju učestvovalo je 15 kompanija iz Norveške, Mađarske, Srbije i Švedske. I tamo su „Alasi“ pokazali da su spremni za ovakvu vrstu izazova i da su naučili neke osnove i načine na kojima se zasniva preduzetništvo. Osvojili su prvu nagradu za marketing, zahvaljujući ideji da Vuk Vujović sa klarinetom iz koga su se čuli zvuci i naše, a i poznate svetske muzike, šeta vašarom sa reklamom na mađarskom, zakačenom na leđima, koja je pozivala sve da posete štand Srbije. Ovde su kompanije iz Srbije pokazale da su uspešno savladale veštinu rukovođenja preduzećima, pa su u šest kategorija osvojile čak 3 nagrade! Još jedan vid poslovne aktivnosti su „Alasi“ naučili finansirajući školski parlament u akcijama organizacije igranki i muzičkih večeri u školi i učestvujući u podeli dobiti od prodatih ulaznica.

Na taj način se u Devetoj gimnaziji, već dugi niz godina odigrava kurs ekonomije kroz raznolikost, druženje, zabavu i ozbiljan rad u kojem uživaju i učenici i profesori.